Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Trivia

09. 03. 2018. Beograd

Autor: Goran Jovanović Izvor: Boom93

46 Fest: Najradosniji filmski praznik

Najveći filmski praznik u regionu, Fest, bez obzira na konkurenciju nekih mlađih međunarodnih filmskih festivala poput onoga u Sarajevu, koji se možda u svetu bolje kotira i koga iz raznoraznih razloga velike zvezde radije posećuju, ostaje prestižna manifestacija visokog ranga. Za ovdašnje filmske poslenike i ljubitelje sedme umetnosti i kada ne pruži uvek ono najbolje, Fest je gala, radost, doživljaj plus, filmska meka i ogledalo dešavanja u svetu filma.

Između ’’Tri bilborda’’, snažnog ostvarenja Martina Mekdone o mogućim putevima za isterivanje pravde, jednog od idealnih filmskih proizvoda za otvaranje festovske priče, i filma zatvaranja’’Ja, Tonja’’ duhovitog, ciničnog i životno uvrnutog doprinosa Krega Gilespija snažnom zamahu sportskog filma u poslednje vreme, imalo se u brojnim programima i selekcijama sa preko stotinu naslova šta videti, prokomentarisati, nagraditi...  Bilo je dosta povoda za diskusije i zažarene opaske među stručnjacima, poznavaocima i publikom o dometima pojedinih ostvarenja i kinematografija u ovom trenutku.

Među upečatljivije doživljaje ovogodišnjeg festivala svakako spada jedno od najelegantnijih ostvarenja u sedmoj umetnosti, ’’Fantomska nit’’ Pola Tomasa Andersona, čija stilska perfekcija ne proizilazi samo iz zanimanja glavnog protagoniste,vrhunskog modnog dizajnera prefinjene engleske škole, već iz kompletne atmosfere jednog  dela koje na osoben način istražuje slasti i ponore ljubavnih opsesija. Suptilnost u sličnim analizama i tematskim preokupacijama, odlika je i ostvarenja Luke Gvadanjina ’’Skrivena ljubav’’, kome je svojom veštom scenarističkom rukom pomogao veliki Džejms Ajvori, kome je ove godine pripao Oskar za najbolji adaptirani scenario.

Sa nekoliko zanimljivih naslova, na nivou svog visokog standarda, predstavljena je francuska kinematografija.  Bio je tu Fransoa Ozon, i dalje provokativan i analitičan u istraživanju Erosa i pomerenih psiho-seksualnih relacija u ’’Dvostrukom ljubavniku’’. Roman Polanski, jedan od retkih starih majstora koji veruje u snagu priče, koju dosta sigurno i intrigantno vodi u ostvarenju ’’Prema istinitoj priči’’ o zamkama spisateljskog zanata, slastima, ponorima i opasnostima slave, otimanju identiteta. Pisac je u fokusu i misterije pod nazivom ’’Eva’’ koju je doneo Benoa Žako, oslanjajući se na harizmu Izabel Iper i Gaspara Ulijea. Alber Dipontel je na zanimljiv način doneo odjeke Prvog svetskog rata i posleratnu Francusku u filmu ’’Doviđenja, tamo gore’’, ekranizaciji romana Pjera Lemetra. Priču o teškom životu mladog homoseksualca u ruralnoj sredini, prepunoj nasilja i šovinizma, videli smo u ostvarenju ’’Marvin’’ izvrsne rediteljke En Fontejn.  Mišel Azanavisijus u ostvarenju ’’Siloviti’’ stavlja Luja Garela u kožu Žan-Lik Godara, u vremenu kada  čuveni novotalasovac  snima ’’Kineskinju’’, razapet između ljubavi prema istraživanju u kinematografiji,  devojci koju voli i političkih turbulencija  na pragu prelomne 1968. godine, u koje strasno ulazi.

Kroz lične odnose protagonista prelamaju se ozbiljne društveno-političke turbulencije i medijska zloupotreba ljudskih sudbina u snažnom filmu’’Uvreda’’ libanskog reditelja Zijada Dueirija.  Iz Libana je stigla još jedna snažna drama, ’’Žrtva’’ Mazena Kaleda.

Nastavlja se uspon i dobar ritam mađarske i poljske kinematografije. Kornel Mundruco, uz Paola Sorentina i Jorgosa Lantimosa jedan od najzanimljivijih autora evropskog filma, bio je  gost ovogodišnjeg Festa, gde se predstavio sa svojom ozbiljnom studijom dehumanizovanog društva i migrantske krize, ’’Jupiterov Mesec’’, u koju je uneo i elemente fantastike. Iskusna Marta Mesaroš vratila se Festu delom ’’Aurora Borealis: Severna svetlost’’, porodičnom sagom sa istorijskim kontekstom.

Veteranka poljske kinematografije, Agnješka Holand, uz pomoć svoje ćerke, talentovane rediteljke Kasje Adamik, u filmu ’’Tragom kostiju’’delimično je uspela da nam prenese atmosferu  romana  ’’Vuci svoje ralo po kostima mrtvih’’ Olge Tokarčuk.  Ovaj film je jasan u idejama, ali pomalo konfuzan u ritmu, drama se stvori pa raspadne u pepeo, neki flešbekovi likova koji nisu krucijalni za priču deluju suvišno i razbijaju ne baš čvrstu dramaturšku konstrukciju. Film povremeno deluje kao naručen od nekog društva za zaštitu životinja i propaganda njihovih aktivnosti, a to nije nivo koji bismo povezivali sa visokom reputacijom i raskošnim talentom rediteljke kao što je Agnješka Holand. Taj programatski nivo priče guši istinsku dramu i trilerski zaplet i film kao umetničko delo ne dobacuje visoko. Bolji utisak ostavlja Malgožata Šumovska sa najnovijim filmom ’’Lice’’, koji je upravo nagrađen Velikom nagradom žirija -Srebrnim medvedom na Berlinskom festivalu. Šumovska je odavnoljubimica Berlinala, tamo je već bila nagrađivana. Ona konstantno analizira bolne sudbine svojih junaka, sa redovnim temama bolesti i smrti, ali je i oštri kritičar anomalija u poljskom društvu i katoličkoj crkvi.

Vrlo dobar utisak ostavio je ’’Dovlatov’’ Alekseja Germana mlađeg, reditelja osobene poetike u okvirima savremene ruske kinematografije, koji se uz izvrsno predstavljanje srpskog glumca Milana Marića u naslovnoj ulozi, dohvatio sudbine beskrajno  talentovanog pisca Sergeja Dovlatova i njegovih lenjigradskih dana pre nego što će krenuti u neizvesnu disidentsku avanturu. Film nastaje u epohi kada pisac van komercijalnih tokova nema gotovo nikakvu vrednost i značaj, i nostalgično podseća na vreme kada su pisci imali strašno veliki uticaj na društvenu svest a njihova umetnost od strane rigidnih i totalitarnih režima sagledavana kao velika opasnost.  Umetničku vrednost i značaj ’’Dovlatova’’ prepoznao je žiri kritike FIPRESCI  Srbija i nagradio ga Specijalnim priznanjem.

Dosta dobro se predstavila i recentna srpska kinematografija. Neki filmovi koji su se (po)rađali godinama zbog nedostatka finansija ili drugih problema (’’O bubicama i herojima’’ Petra Pašića, ’’Ederlezi Rising’’ Lazara Bodrože) doživeli su premijerno prikazivanje na Festu, od kojih je ovaj drugi i nagrađen kao najbolji u nacionalnoj selekciji. Pašić na mahove otkriva svoj raskošni talenat, njegove priče imaju zanimljivost i otkrivalačku draž, ali ovaj reditelj kao da nema daha da sve to zaokruži u konstantno kvalitetnu celinu. ’’Ederlezi Rising’’ pravi žanrovski iskorak za srpski film i to čini na prilično intrigantan način u formi SF-a. Oba filma nose snažan pečat scenariste Dimitrija Vojnova, jednog od najzaslužnijih za involviranje žanrovskih obrazaca u srpsku kinematografiju. Ipak, Dejan Zečević je ostavio najkompletniji utisak sa filmom ’’Izgrednici’’, koji je žiri kritike FIPRESCI Srbija proglasio najboljim na festivalu i dodelio mu nagradu ’’Dinko Tucaković’’. Dominira kritička oštrica prema akademskim strujama (puno zla je upravo iz tih izvora stiglo u našu stvarnost) koje oblikuju mlade ljude u društvu potonulih vrednosti, spremne za nove tehnologije, ali nespremne za emociju i empatiju, prema’’projektima’’  kojima su zatrovani i zaluđeni i koji bi trebalo da im nadomeste duhovnu prazninu, a oni će ih na kraju odvesti u dehumanizovanost i nasilje.  Kombinacija arthausa i socijalno angažovanog pristupa donosi nam rediteljsku zrelost Dejana Zečevića, koji više ne mora da kreće ka toliko transparentnom žanrovskom diskursu da bi nam dočarao unutrašnji horor koji dominira njegovim mladim junacima u filmu ’’Izgrednici’’, jednom od najinteligentnije režiranih ostvarenja srpskog filma u poslednje vreme i po, opet netipično za domaće uslove, jednom izuzetno kompleksnom scenariju (Đorđe Milosavljević).

Bilo je i nekoliko katastrofalno loših filmova, za koje nikakav selektorski koncept i neka lična uklapanja, u smislu afiniteta i senzibiliteta, ne mogu biti opravdanje da se nađu na ovako ozbiljnom festivalu. Španska produkcija ’’Igra mačke i miša’’ izvesnog Jaja Herera, a smeštena u BiH nezaceljenih rana, gde će se izvršiti osvetnički pir, pretenduje za jedan od najgorih filmova ikada ovde prikazanih. Bilo je još zalutalih kao što je, na primer, brazilski ’’Klub ljudoždera’’ Guta Parentea.

Fest, ako gledamo njegovu kalendarsku poziciju, ima nekoliko prednosti, ali i poneku manu. Obično pred njegov kraj usledi ceremonija dodele Oskara, što  festovsku publiku čini potentnom da ’’na dlanu’’ vidi i oceni brojne nominovane filmove iz programa, koji se kasnije, u većini slučajeva, i okite nagradama (ove godine to su bili ’’Oblik vode’’, ’’Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju’’, ’’Skrivena ljubav’’, ’’Ja, Tonja’’, ’’Fantomska nit’’, ’’Fantastična žena’’...). Takođe, iz Berlina ’’brzinom munje’’ stigne nekoliko zanimljivih naslova, počesto opet nagrađenih. U hendikepe spada činjenica da se dva-tri meseca ranije održava Festival autorskog filma koji Festu ’’otme’’ neke zanimljive autorske i arthaus domete i ponekog festivalskog laureata.

U svakom slučaju, ni ovogodišnja filmska fešta nije izneverila očekivanja. Bilo je interesantnih filmova, znamenitih gostiju, marketinške pompe i festivalskog glamura, pristojne posete gledalaca, zanimljivih konferencija za novinare. Bili su tu i Ištvan Sabo i Milčo Mančevski i Paolo Đenoveze i Kornel Mundruco i Karen Šahnazarov i Štefan Ruzovicki, brojni gosti iz kinematografija širom sveta, reprezentativne ekipe filmova iz regiona sa odličnim glumcima i rediteljima.

Nema komentara.

Ostavi komentar