Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Žene to mogu

05. 12. 2019. Požarevac

Izvor: Boom93

Za veću ravnopravnost i jednakost žena neophodno je obrazovanje i stručnost

Muškarci i žene ravnopravni u samo šest država sveta, a Srbija je na 76. mestu po ekonomskoj ravnopravnosti žena i muškaraca. Belgija, Danska, Francuska, Letonija, Luksemburg i Švedska su države za koje se može reći da su muškarci i žene gotovo potpuno ravnopravni u svemu, pokazuju podaci Svetske banke.

Rodna ravnopravnost i jednake mogućnosti za muškarce i žene su principi koji doprinose demokratskom razvoju svakog društva. Da bi se postigla rodna ravnopravnost, neophodno je poboljšanje položaja žena u mnogim oblastima, kao što su javni život i odlučivanje, rad, zapošljavanje i pristup resursima, socijalna i zdravstvena zaštita, obrazovanje, mediji i posebno zaštita od nasilja. U cilju postizanja rodne ravnopravnosti važno je obezbijediti proaktivnu ulogu muškaraca u ovom procesu, jer rodna ravnopravnost ne podrazumijeva rat polova, pobjedu jednog pola nad drugim, nego upravo sinergiju oba pola, žena i muškaraca, radi obostrane koristi.

 Rezultat uvođenja i poštovanja principa rodne ravnopravnosti, doprinosi boljem kvalitetu života i blagostanja za sve (žene i muškarce, dječake i djevojčice).

Uvođenje principa jednakosti i rodne ravnopravnosti omogućava efikasno korišćenje svih kapaciteta društva, kao i adekvatno partnerstvo institucija, privatnog sektora i civilnog društva na dobrobit svih.

Osnaživanje žena i rodna ravnopravnost su temeljne vrijednosti na kojima počiva sistem ljudskih prava, ali i imperativ ekonomskog i socijalnog razvoja svakog društva. Poštovanjem i primjenom ovih vrijednosti i standarda radimo odlučno za budućnost jednakih prava i jednakih mogućnosti u cilju napretka za sve.

Žene se u mnogim zanimanjima probijaju, ali znatno teže od muškaraca dolaze do rukovodećih ili mesta „na položaju”. U Srbiji ima mnogo žena lekara, ali one rade na klinijnkama i u domovima zdravlja, dok je tek po neka na čelu zdravstvene ustanove. Iako sve više žena diplomira na tehničkim fakultetima, posao inženjera se i dalje smatra muškim, pa i kada nađu uposlenje, žene retko dolaze u priliku da upravljaju ljudskim i materijalnim resursima na nekom višem nivou u firmi. Isto tako direktori preduzeća su mahom pripadnici “jačeg” pola. Istraživanja pokazuju da je tek svaki četvrti direktor žena.

U Požarevcu od šest javnih preduzeća, u ovom trenutku samo jedno ima ženu na rukovodećem mestu. Sa druge strane, valjda da bi se stvorio bar privid ravnopravnosti, ženama se “daju” direktorska mesta u prosveti i ustanovama kulture, sektorima u kojima ima neuporedivo manje novca i ljudstva.

Do dobrog radnog mesta se u Srbiji ne dospeva uvek zahvaljujući znanju i iskustvu. Ima tu i „alternativnih puteva“, gotovo prečica: partijskih, rodbinskih, kumovskih i sličnih. Međutim, o(p)stanak na njemu je nešto drugo. Postizanje dobrih rezutata, dokazivanje i sticanje dobre poslovne reputacije nemoguće je bez prave osnove, bazirane na obrazovanju, uskustvu, stručnosti. Zato je kontinuirano obrazovanje i usavršavanje neophodno ako želite da na duže staze budete uspešni.

Za ženu u Srbiji je obrazovanje najvažnije. Formalno obrazovanje, a tu mislim na fakultetsku diplomu, ženi daje mogućnost obavljanja mnogo boljih poslova i prosto većeg izbora. Dodatna usavršavanja samo uvećavaju te mogućnosti“, kaže dr Jasmina Nikolić, direktorka Istorijskog arhiva Požarevac.

U mom slučaju je od početka školovanja do dana današnjeg svaki dan neka vrsta obrazovanja i edukacije, jer je to prosto neophodno da bi ste mogli da se usavršavate u poslu koji obavljate.

Posle završene Požarevačke gimnazije je došao Filozofski fakultet kao jedino opredeljenje, znači studiranje i bavljenje društvenim odnosno humanističkim naukama, što se posle kroz karijeru i ostvarilo. Diplomirala sam kao student generacije i ostala na Filozofskom fakultetu u Beogradu na predmetu Antropologija odnosno Etnologija religije sveta, gde sam se dalje usavršavala kroz postdiplomske studije, tada tzv. magistarske studije u trajanju od dve godine, sa izradom i odbranom magistarske teze za sticanje zvanja magistra antroplogije i etnologije.

U međuvremenu se stvorila prilika da počnem da se bavim poslovima kulture u Ministarstvu kulture Republike Srbije u Beogradu, što sam i prihvatila. Nekih pet godina sam obavljala poslove kulture, što mi je zapravo dalo široku osnovu sagledavanja uopšte kulturne politike, strategije razvoja kulture u različitim oblastima kulture, zaštite pokretnog i nepokretnog kulturnog nasleđa na teritoriji Braničevskog, ali i Borskog i Podunavskog okruga. To je dakle bila dodatna edukacija i usavršavanje, a paralelno i priprema za pisanje doktorske disertacije, do koje je došlo promenom posla i prelaskom iz Ministrstva kulture na rad u Istorijski arhiv Požarevac.

To mi je opet dalo mogućnost da nastavim usavršavanje  u tom smislu da spojim različite naučne i humanističke discipline i pitanja arhivistike, kao pomoćne naučne discipline, sa istoriografijom , antroplogijom i etnologijom, dakle sa onim što sam završila tokom formalnog obrazovanja i sticanja zvanja na Filozofskom fakultetu. Na kraju je to rezultiralo sticanjem zvanja doktora nauke, odnosno doktora antroplogije i etnologije sa temom „Grad Požarevac u periodu izmedju dva svetska rata od 1918. do 1941. godine“, a sa druge strane i sticanjem najvišeg zvanja u struci kojom se bavim, a to je arhivski savetnik, prvi i jedini u Istorijskom arhivu Požarevac, što je u rangu vanrednog profesora univerziteta.

 Eto, praktično čitavog života učenje, rad i primena znanja u praksi, ali u rezultatima vidite potvrdu svega onoga što ste radili, u šta ste ulagali ogromnu energiju, trud, vreme, bili disciplinovani i odricali se nekih drugih stvari da biste sve ovo stigli da uradite“.

Neizbežno pitanje za uspešnu ženu je da li je, po njenom mišljenju i na osnovu stečenog iskustva, ženi teže da sve to postigne, nego muškarcu.

Da, generalno govoreći, zbog drugih obaveza koje ima, jer se uopšte od žena očekuje mnogo toga. Što se mene lično tiče, ne. Prosto sam mogla svoje vreme da organizujem tako dobro i disciplinovano da istrajem na tom putu edukacije i usavršavanja  i da paralelno imam i onaj drugi deo života, a to znači biti mama, brinuti o sinu, negovati, vaspitavati, uticati na školovanjei na obrazovanje, ali i da obavljam sve drugo što se negde podrazumeva kada ste žena. Ne mogu da kažem da mi je bilo teško, jer sam imala i pomoć  i razumevanje porodice, prijatelja, deteta u krajnjem slučaju, jer je moj sin znao da ja to moram da završim što sam započela i da obe strane treba budu zadovoljne i ispunjene“.

Jasmina Nikolić je na mesto direktora Arhiva došla iz kolektiva i postala rukovodilac svojim kolegama. U početku su starije kolege bile u nedoumici kako će se ona nositi sa „funkcijom“.

Na početku mog prvog mandata, a to je kraj 2003. i početak  2004. godine u Arhivu je bilo velikih generacijskih razlika među kolegama.  Postavili su se u smislu „Ok, mlada je osoba, jeste da je obrazovana i da ima iskustva, ali hajde da vidimo kako će to da izgleda, da li će biti nekih radikalnih promena u smislu „red, rad i disciplina“ što je inače meni svojstveno prvo prema sebi samoj pa onda i prema saradnicima. Ali, kada su videli da sam dosledna tome, i da najbolje svojim ličnim primerom pokazujem kako bi trebalo da se neko odnosi prema poslu, počeli su da menjaju odnos prema meni  do te mere da je sada zaista potpuno zadovoljavajući. Na ovom mestu sam već 13 godina i imam jako lepu i uspešnu saradnju sa kolegama. Uspesi koje doživljava naša ustanova su rezultat zajedničkog rada i truda“.

Istorijski arhiv Požarevac iz sebe ima veliki broj projekata realizovanih u saradnji sa Vojskom RS, Ministarstvom odbrane, Vojnim arhivom, ustanovama u kojima preovladavaju muškarci.  Na otvaranju  izložbi, predstavljanju štampanih i elektronskih izdanja, promocijama... Jasmina je često jedina žena u timu autora i organizatora. Međutim, saradnici je, kako sama kaže, „tretiraju ravnopravno i kolegijalno“.

Ponekad imam utisak da me doživljavaju kao da sam njihov drug. (smeh) Nekako sam valjda i ja svojim ponašanjem, radom, organizacijom i komunikacijom zauzela takav stav i stvorila atmosferu da se u našem odnosu ne ističe u prvi plan da sam ja žena. Nemam osećaj da mi sad neko zato što sam žena pravi neke ustupke ili šta god. Ne znam šta druge žene doživljavaju, ali prema meni se zaista odnose isto kao prema drugima, odnosno prema muškarcima, u smislu poštovanja reda, rokova, discipline, odgovornosti, takva sam prema sebi samoj a takvi su mi i partneri na projektima o kojoj god da se ustanovi ili instituciji radi. Prosto vas ljudi gledaju kao direktora institucije koju predstavljate, a ne kao ženu.“

Čuveni Duško Radović je fenomen uspeha objasnio ovako: „Niko vam ne zavidi na sposobnostima, već na uspesima. Dok radite, smatraju vas ludim, a kada nešto postignete srećnim“. Uspeh se teško prašta, često omalovažava i ponekad ignoriše. Uspeh je najčešće „osuđen“ na negativne komentare okoline, koji imaju za cilj da ga učine minornim ili čistim produktom srećnih životnih okolnosti. Kada su uspešne žene u pitanju, ima mnogo ljudi oba pola koji su skloni da svaki njihov uspeh, pa i dolazak na određenu poziciju, „pravdaju“  time da je „njoj lakše jer je lepa žena“.

Međutim, Jasmina na ovo kaže: „Mnogi misle i govore tako, ali nema ništa od toga! Definitivno morate da radite, da imate rezultate, da vas ljudi vide kao odgovornu i pouzdanu osobu, koja će ispoštovati rokove i zadate zadatke. Nikada nisam razmišljala o tome da će mi neko progledati kroz prste zato što sam žena. Ovde je uglavnom ženski kolektiv i sve imamo takav stav, predani rad i trud daju rezultate i nikako drugačije.“

Uz konstantno usavršavanje, rad na projektima, akademski rad, posete stručnim skupovima... ipak se mora naći vremena za sebe.

Za sve se ima vremena, ako je štoperica uključena non stop (smeh). Zaista se sve može. Kada završim sve obaveze, onda neki petak popodne, subota i nedelja budu rezervisani za mala zadovoljstva, i to na nedeljnom nivou kad sam ja u pitanju. Prosto  postoje te neke stvari kojih ne želim da se odreknem  i uporno istrajavam u tome svih ovih godina da ih imam „redovno nedeljno pod obavezno“, skoro kao deo poslovnog rasporeda i to mora da se ispoštuje. To vreme samo za sebe mi je prosto potrebno da bih mogla da se regeneriše , da se odmorim, da se opustim, da napunim baterije i da potpuno normalno funkcionišem sledeće nedelje. Ljudi iz moje bliže okoline su mi veoma bitni i želim da provedem vreme sa njima i mi se jako dobro uklapamo jedni drugima u rasporede“.

Jasmina Nikolić je pored zvanja doktora nauka, stekla i najviše zvanje u struci - arhivski savetnik, prvi i jedini u Istorijskom arhivu Požarevac, što je u rangu vanrednog profesora univerziteta. Kontinuirano objavljuje stručne radove, učestvuje na međunarodnim skupovima i ugrađuje Istorijski arhiv Požarevac u svetsku literaturu iz ove oblasti. Jasmina je dokaz da „žene to mogu“.

Koliko je obrazovanje važno za svaku ženu potvrdile su i druge uspešne žene iz našeg okruženja (link) svojim ličnim primerom.

Svrha projekta "Žene to mogu", koji podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst, jeste da predstavi socijalnu sliku o položaju žena u našem društvu, da ukaže na važnost i značaj žena u političkom životu, da ukaže na važnost i značaj obrazovanja i da promoviše, predstavi uspešne i odgovorne poslovne žene. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Nema komentara.

Ostavi komentar