Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Stop korupciji

17. 05. 2015.

Autor: U.Urošević Izvor: Boom 93

Kako se izvlačio kapital iz preduzeća

Špekulativno poslovanje, kršenje propisa od strane države, netransparentan proces privatizacije i praznine u zakonu omogućile su enormno bogaćenje malom broju ljudi, dok su firme propadale, a radnici ostajali bez posla, kažu sagovornici Boom 93.

Procesi koji su se dešavali u državi devedesetih godina uticali su i na funkcionisanje preduzeća u Požarevcu. Nekadašnja direktorka Agrosistema u Požarevcu, Vesna Dačić kaže da korupcija kreće od vlasti. U slučaju preduzeća koja su tada funkcionisala, to se pre svega ogledalo u nejednakim uslovima na tržištu i frapantnim kršenjem propisa od strane državnih institucija.

 

Ako imam neke uslove, smatram da bi trebalo da budem u istoj ravni s drugim firmama., kaže ona. Međutim, to nije tako funkcionisalo.

“To se odnosi na povlačenje kredita ili ulaganja od strane države. PIK Požarevac je svojevremeno bio jedna od najboljih semenarskih kuća. Svima smo bili dobri osim za naš grad. Seme smo prodavali u Vojvodini i južnoj Srbiji, a na našoj teritoriji nije bilo zastupljeno. Sve iz političkih razloga. Iz Vojvodine su tražili isključivo naše seme, jer smo tada najkvalitetnijim, najskupljim doradnim hemijskim sredstvima tretirali semensku pšenicu. Retko ko je to radio. Sad kako da poslujemo pod jednakim uslovima, ako jedno preduzeće na nekoliko desetina metara od nas dobija robu iz robnih rezervi, a nije ovlašćeni skladištar. Kada bi dobili t đubrivo, onda bi poslali drugu firmu da pokupi robu i nikad je ne plati. Kad je nadležnim organima upućen dopis i dokumentacija, niko nije pokrenuo pitanje kršenja zakona kod tih ljudi koji rade u robnim rezervama. Sve se smisleno uništavalo. Mi, možemo da pomislimo kako je bila anarhija, da se nije znalo ko šta radi, ali neki ljudi su vrlo dobro znali šta rade”.

 

Milosav Mihajlović iz Saveza samostalnih sindikata Srbije kaže da je špekulativni način funkcionisanja u državi zaživeo uvođenjem sankcija 1992.godine. To je omogućilo bogaćenje malog broja ljudi. Taj način privređenivanja je nakon 5.oktobra na izvestan način legalizovan, a u privatizaciji nije vođeno računa o poreklu kapitala kojim se kupuju preduzeća.

„Kapital je u ruke malog broja ljudi došao zbog špekulativnog načina privređivanja u vreme krize, kada je oficijelna vlast dozvoljavala i nelegalne načine poslovanja, a u cilju zadovoljenja elementarnih potreba stanovništva i države. Kasnije je to kanalisano u neke privredne tokove, kada je posle 5.oktobra zatražena legalizacija takvog privređivanja. Tada su ljudi ušli u ekonomske tokove osnivajući firme sa kapitalom sumnjivog porekla. Razvijali su svoj biznis i došli su do naknadne mogućnosti da kroz proces privatizacije stiču enormno bogatstvo. Zakon o privatizaciji iz 2001. godine dozvoljavao je sve oblike sticanja vlasništva, odnosno, nisu birana sredstva da se privatizacija odradi po svaku cenu, čak je bila dozvoljena kupovina preduzeća pomoću stare devizne štednje“.

 

Mihajlović kaže da pored provere porekla novca nije vođen ni nadzor nad postupanjem novih vlasnika koji su brzo nakon kupovine menjali delatnosti i namenu prostora, uz otpuštanje radnika.

„Zakonom je praktično napravljen jedan sistem da ljudi na zakonit način stiču vlasništvo nad privrednim subjektima, a da prethodno niko nije proveravao na koji način se došlo do tih sredstava. Da li se ulaže u kupovinu  radi daljeg razvoja preduzeća ili radi imovine. Praksa je pokazala da je glavnina preduzeća koja su doživela proces privatizacije na takav način, gašena po isteku kupoprodajnog ugovora. Zaposleni su ostajali bez posla. Ostajala je imovina koja je kasnije bila korišćena na drugačiji način jer je menjala namenu. Lokaciju prostora koji su bili na atraktivnim lokacijama,preduzeća su koristila za gradnju stambeno-poslovnih objekata ili slično, što je donosilo mnogo veći profit“.

 

Vlasnik Union MZ-a u Požarevcu, Mikica Milenković kaže da postupak privatizacije koji je vođen od 2001.godine nije nametao bilo kakve obaveze novim vlasnicima, kako u pogledu očuvanja delatnosti, zadržavanja radnika i obaveza prema dobavljačima. Firme su mahom kupovane kako bi se došlo do neke vredne nekretnine.

„Onaj ko je kupovao to, nije bio u obavezi da proizvodi niti da radi. Firme su uglavnom kupovane zbog infrastrukture ili nekretnine koja je imala vrednost. Ako ni to nije moglo, onda je cena sekundarne sirovine određivala cenu za koju bi se platila ta firma. Takvim načinom privatizacije, kad nemate obavezu da radite, proizvodite i imate određeni broj radnika. Posle stečaja su radnici odlazili na biro. Niste imali obavezu da preuzmete nijednog radnika, nikakve obaveze prema dobavljačima. Neko ko uloži toliki novac nema obavezu da radi i proizvodi nešto”.

 

Kada se govori o vrednosti imovine koja je prodavana u postupku privatizacije, Milosav Mihajlović kaže da je vrednost određivana ispod realne cene na osnovu profitabilnosti preduzeća. Ovo je omogućilo da se za relativno male pare dođe do nepokretnosti od koje je mogao da se zaradi mnogo veći novac.

„Zakon je imao ideju - privatizovati svako preduzeće po svaku cenu u što kraćem roku. Kada se ukazivalo da zakoni nisu dobri govorilo se da niko nema razloga da kupuje preduzeće da bi ga ugasio, nego ekonomska logika ukazuje da bi ostvario profit i uvećao kapital preduzeća. Nažalost, desilo se sasvim suprotno. Kapital iz preduzeća, kakav-takav, je ispumpan, a preduzeća su ostala bez ikakve imovine, bez obrtnih sredstava. Koliko se sećam, procena vrednosti kapitala koja je bila nekakav osnov za kupoprodaju, bilo aukcijsku ili tendersku, bila je veoma niska u odnosu na procenjenu vrednost. Ta vrednost se bazira na tržišnim principima, ne na knjigovodstvenim vrednostima realne imovine, već na nekom bonitetu firme, koliko je ona atraktivna u tržišnim odnosima i koliko ona može da doprinese na osnovu uloženih sredstava. Znali smo da je naša privreda, izlaskom iz 'devedesetih godina ostala razorena, nije se moglo očekivati da će doneti neki finansijski prinos. Zato je početna cena za njihovu kupovinu bila veoma niska“.

 

Mihajlović kao jedan od primera rasparčavanja imovine i promene namene prostora koji je dobijen u postpuku privatizacije navodi Angropromet tekstil.

„Angropromet je kupljen u procesu privatizacije, ali je delatnost ugušena. Kupci su rasparčali imovinu  jer Angropromet je raspolagao veoma atraktivnim poslovnim prostorom, promenili namenu, ili te objekte daju pod zakup“.

 

Glavni problem u Zakonu o privatizaciji iz 2001.godine je u tome što je tako napravljen da bi se ostavile rupe za izvlačenje novca, kaže bivši minister privrede Saša Radulović. On je izneo primere i opisao način na koji je to urađeno sa pojedinim firmama u Srbiji, preko procene i promene namene zemljišta.

„Mi nismo rešili jednu fundamentalnu stvar pred ulazak u privatizaciju, a to je pitanje prava korišćenja građevinskog zemljišta. Veliki broj društvenih firmi je imao vredno građevinsko zemljište, a oni koji su ih kupovali, njima je to bio glavni resurs. Što znači, ako nije rešeno pravo korišćenja građevinskog zemljišta, nego imamo neko nedefinisano pravo, ono nije moglo ni biti procenjeno, pa je u poslovnim knjigama pravo korišćenja najvrednijeg zemljišta, recimo Luke Beograd, procenjeno na nula dinara. To nedefinisano pravo je postajalo stvarno pravo, ako imate veze u lokalnim samoupravama koje mogu da donesu odgovarajući prostorni plan i da vam dozvole da na tom nekom komadu zemljišta gradite nešto. Većina tih koji su kupovali, nisu ni gradili. Kupovali su preduzeća budzašto zato što glavni resurs nije procenjen. Nakon toga, odlaze u banke od kojih dobijaju velike kredite, a to zemljište njima procenjujem sa pravom vrednošću. Vrednost jednog komada zemljišta zavisi od toga šta i koliko možete da gradite na njemu. Ako imate plac u centru grada, za koji prostorni plan kaže da tu mora da bude park, vrednost tog placa je nula jer tu ne možete ništa da gradite. Ako kažu da na tom placu može da se izgradi 10.000 kvadrata stambenog prostora, onda je vrednost tog placa od 15 do 20% tržišne vrednosti izgrađenog placa. Većina njih je uzela kredite od banaka, opteretila imovinu tih firmi, a novac izvukla preko svojih of  šor kompanija, tako što su sa povezanim licima potpisivali ugovore i izvlačili novac. To je praktično mehanizam koji je rađen u 1.024 privatizacije“.

 

Milosav Mihajlović kaže das u prilikom kupovine novi vlasnici capital isisavali na nekoliko načina. Pre svega, to je rađeno nerealnim prikazivanjem ulaganja, kao i preuzimanjem roba i usluga bez naplate potraživanja. Takvih slučajeva bilo je u Požarevcu i Braničevskom okrugu. Mihajlović navodi primer Dunavke iz Velikog Gradišta.

„Novi vlasnici kada kupe neko preduzeće, a zaključuju ugovor o kupoprodaji sa Agencijom za privatizaciju i u roku od 3- 4 godine obavežu se da će investirati u to preduzeće i da će u tom periodu da isplate kupoprodajnu cenu, čine sasvim suprotne poteze. Uglavnom je prikazivana lažna oprema, stare mašine. Procenom veštaka dizana je cena da bi se dokazala dokapitalizacija, a oni su praktično ispumpavali kapital tih preduzeća. S obzirom da su ti kupci imali nekoliko svojih firmi koje su se bavile sličnim delatnostima i u lancu delatnosti (jedna firma proizvodi sirovinu za drugu firmu), razvijanjem poslovnih odnosa tih firmi dolazilo se do slucajeva da potraživanje postaje nenaplativo i  tako kupljene firme ostaju bez kapitala.  Njima je kapital na neki način isisan  preuzimanjem roba tih preduzća, tako da su ostajala bez svežeg novca, upadala u blokadu i kasnije bile predmet stečajnih postupaka.  Tako su ulancu isisvana sredstva iz preduzeća. Zaposleni su ostajali bez zarada, nakon čega su upućivani na plaćena odsustva ili odstranjivani iz preduzeća. Poslednji primer takvog načina je lanac putarskih  preduzeleća koja su nekad gradila kapitalne objekte u zemlji, a danas su zatvorena. Postoje preduzeća i na našem području. Dunavka iz Velikog Gradišta čiji je nus proizvod je bio osnov za neku dalju proizvodnju. On je preuziman, a firma zaduživana kreditima. Uzimala je robu i energente na veresiju. Na kraju nije imala od čega to da plat ii tako došla u zonu nelikvidnosti”.

Tekst je izrađen u okviru projekta „Stop korupciji“ koji je deo programa „Jačanje slobode mediija u Srbiji“. Projekat finansira Evropska unija a implementira  EPTISA.

 

Ovaj tekst proizveden je uz podršku Evropske unije u okviru programa "Jačanje medijske slobode u Srbiji" kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost Radija Boom93 i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Evropske unije.


pon

05.10.

2015.

anonymous [neregistrovani] u 16:58

Imena

Ocekujemo imena ko je zaista izvlacio novac, kapital i unistio drzavna preduzeca

Odgovori
pon

05.10.

2015.

Mara [neregistrovani] u 14:04

Mika

Nekad su na zvali crevari zbog jedne od najacih industrija mesa. Sada kada je nema zovu nas sirotani !

Odgovori
pon

05.10.

2015.

Vaspezijan [neregistrovani] u 14:04

Sramota

Samo jedno pitanje zar nije sramota te direktore dok su oni direktovali sto su im firme propale.

Odgovori
pon

05.10.

2015.

anonymous [neregistrovani] u 14:03

Lopov do lopova

Zbog velikih magova devedesetih koji su izvukli kapital, preduzeca su propala.

Odgovori
pon

05.10.

2015.

anonymous [neregistrovani] u 14:02

Pa lako

Sve je lako kada znas kako !

Odgovori

Ostavi komentar