Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Stop korupciji

15. 05. 2015.

Autor: U.Urošević Izvor: Boom 93

Kako su propala jaka preduzeća?

Postupak privatizacije koji je u Srbiji započinjan u nekoliko navrata od devedesetih godina prošlog veka još nije okončan. Preostalih oko 500 preduzeća koja su predmet privatizacije trebalo bi da se proda do kraja godine. Glavno pitanje je šta je opstalo tamo gde je postupak privatizacije sproveden.

Prema podacima socijalno-ekonomskog saveta, samo trećina preduzeća koja su privatizovana po modelu aukcijske prodaje, između 2001. i 2011.godine je opstalo na tržištu. Ostala su bakrotirala ili su potpuno ugašena.  Čak ¾ radnika koji su radili u ovim preduzećima je ostalo bez posla.

 

Ukoliko sagledamo stanje u Požarevcu, malo šta još radi od mašina u nekadašnjoj industrijskoj zoni koja je važila za jednu od profitabilnijih u Srbiji.

 

Osim ekonomske krize, današnjoj slici Požarevca u kome ozbiljnog ulaganja u pokretanje proizvodnje nije bilo više od dve i po decenije, u dobroj meri su doprineli netransparentna privatizacija, neuređenost imovinsko-pravnih odnosa, al i sistemska korupcija koja je doprinela da veći broj preduzeća propadne.

Krajem osamdesetih godina prošlog veka, bilo je drugačije, kaže predsednik veća Saveza samostalnih sindikata Srbije u Požarevcu, Milosav Mihajlović.

„Požarevačka privreda je bila orijentisana uglavnom na dva sektora i to je strateški bilo opredeljenje, tadašnji način razvoja i smernica za razvoj. Prvi sektor je energetika, tj. basen Termoelektrana i kopova Kostolac, a drugipoljoprivreda i prehrambena industrija. Takođe, bilo je preduzeća u oblasti tekstilne industrije, metaloprerađivačke, građevinarstva. Znači, ozbiljna preduzeća sa velikim brojem zaposlenih i velikim obimom rada i proizvodnje. Do kraja osamdesetih Požarevac je bio poželjna destinacija za građane sa prostora bivše SFRJ koji su dolazili u potrazi za zaposlenjem”.

 

Nekadašnja direktorka Poslovnog udruženja Agrosistem u Požarevcu, koji su zajednički osnovali nekada jaki Voćeprodukt, Hrastovača i Stiko, Vesna Dačić kaže da je grad nekada raspolagao zavidnim poljoprivredno-industrijskim kompleksom. Danas je, međutim, sve propalo. Prema njenom mišljenju, glavni propust je učinjen jer nisu zaštićeni strateški interesi, a neki delovi industrije nikako nisu smeli da se prepuste propadanju ili da uđu u postupak privatizacije.

„Znam da je funkcionisala kompletna industrijska zona, imali smo i uvoz i izvoz, repromaterijal, proizvodnju, ono što je bilo dovoljno za Braničevski okrug, a možda i šire. Vršen je izvoz preko Instituta u Rusiju, Makedoniju, Bugarsku. Danas, kao što je poznato, nemamo industrijsku zonu. To gde su nekada bile Šećerana, Voće product i ostali je postal ruglo. Od svih firmi koje su nekada poslovale, ostala su samo javna preduzeća. Nažalost, Požarevac nije imao strategiju, a ono što je bilo najbitnije grad nije trebalo da privatizuje. Požarevljani nemaju više svoj hleb, nego jedu smederevski. Trebalo je  da zaštitimo strateške ciljeve, repromaterijal i hranu“.

 

Čitav process privatizacije i stečaj nad nekadašnjim gigantima u Požarevcu sproveden je na netransparentan način, kaže Dačić. Ona navodi da ni danas nije jasno šta se dogodilo sa imovinom pojedinih preduzeća i u čijem je ona vlasništvu.

„Nikada mi nije bilo jasno kako je Žitostig mogao da propadne, kako je privatizovano Mešovito deoničarsko društvo PIK Požarevac, ili nekadašnji SOUR Požarevac, kako je iz MDD,  PIK registrovan u društveno preduzeće. Ko je vodio te stečajeve i ko je imenovao stečajne upravnike tih devedesetih  godina. Mene su kao direktora Agrosistema često kontaktirali direktori javnih preduzeća da bi izvodili neke radove jer su videli da se u katastru pojavljuje SOUR PIK Požarevac i smatrajući da je Agrosistem pravni sledbenik, pitali za saglasnost za prolazak kroz te parcele. Upućivala sam ih na Hrastovaču jer su oni pravni sledbenici. Agencija za privatizaciju je 2008 - 2009. godine objavila oglas za prodaju objekta semenarstva i 5 hektara zemlje, a nije dala kompletnu imovinu SOUR Požarevac. Tako da nije poznato šta se dešava sa tim parcelama u centru grada, oko letnjikovca Ljubičeva“.

 

Opšta nebriga, izostanak jasne strategije i nejasni imovinsko-pravni odnosi koji su i danas prisutni u javnim preduzećima, doveli su do toga da do danas ostanemo bez ozbiljnih ulagača, smatra Dačić. Ona je kritikovala i lokalnu vlast koja ni u jednom trenutku, čak i kod izgradnje nove industrijske zone i pokušaja dovođenja novih investitora, nije pokazala da brine o interesima građana. To je i dovelo do odlaska firme Nardi iz Požarevca u Smederevo.

“To je sve nerešeno.  Koliko pratim dešavanja, primećujem da je još uvek nejasna situacija oko Ljubičeva. Takođe mi nije jasno kako iz DP Poljoprivrede sav dug ostaje jednoj firmi, a ostaje čista firma DP Hrastovača. Niko neće da investira dok se ne znaju pravno-imovinski odnosi. To je kod nas nerešeno. Ova nova industrijska zona koja je započeta, smatram da se radi neozbiljno. Počinje se sa gradnjom zbog kupca, investitora, a da se ne zna šta ko traži i ko šta nudi. Svako bi trebalo da snosi posledice ako ne ispuni određene ugovorne obaveze. Ovde nema ugovornih obaveza. Grad je potrošio veliki novac da bi gradio industrijsku zonu, da bi neko sada rekao da mu se to ne sviđa. To je nedomaćinsko ponašanje“.

 

Vesna Dačić kaže da su česte izmene zakona i pravne praznine bile pogodno tlo za malverzacije. Mnoge jake firme otišle su u stečaj, a jedan broj preduzeća vrlo brzo je nakon prelaska u privatnu svojinu nestao sa tržišta. Dešavale su se neobične situacije. Tako su u požarima nestali Metkor i Živinarska farma, kaže ona.

„U vreme privatizacije, sve firme koje su privatizovane, završile su u stečaju jer je iz društvene imovine sve je prelazilo u privatna vlasništva. Da li privatnici bili stručni ili ne, ali uglavnom su te firme završavale u stečaju. Razni zakoni i pravne praznine su omogućavali malverzacije. Primer je MDD PIK Požarevac, gde su se stečajni upravnici imenovali od strane Privrednog suda. Rade Milovanović je devedesetih godina bio stečajni upravnik MDD PIK Požarevac i bio je neprikosnoven. To je čovek koji je odgovarao za privredni kriminal. Bio je penzioner, a istovremeno direktor DP Hrastovača. Stečaj MDD PIK Požarevac je trajao godinu dana, a nijedan ne traje toliko, osim onih koji nemaju imovinu i radnike. MDD PIK je imao imovinu, započet je proces privatizacije, imao je akcionare. Obuhvatao je zgradu sadašnjeg Agrosistema i doaradni cenatar za semenarstvo sa 5 ha zemljišta.Takođe su privatizovani Metkor i Centar za živinarstvo i otišli u stečaj. Znam za Metkor da su izbijali požari. Takođe na dedovskoj farmi Centra za živinarstvo je bilo paljevina“.

 

Kako je problem sa pravnim prazninama konkretno izgledao, objašnjava profesor ekonomije Miodrag Zec. On kaže da se čitav postupak privatizacije mora posmatrati od devedesetih godina kada je vršena akcionarska privatizacija gde je i najveći broj sumnjivih privatizacija.

„Sad je opšti dežurni krivac privatizacija i Zakon o privatizaciji. Ove privatizacije koje su predmet korupcije, nisu nastale 2001. godine, već, 1997-1998. godine, ali su finalizovane 2001. Jedan od Zakona u privatizaciji je donet 1997. godine, gde je naloženo nešto što je imalo opštu saglasnost - da se preduzeća podele zaposlenima i građanima. Milan Beko je bio ministar za privatizaciju i donet je Zakon posle kojeg Slobodan Milošević dobio na izborima 1997. godine, na bazi besplatne distribucije akcija. Nakon izbora je promenio par tehničkih detalja, da bi od te godine, do prevrata 2000. godine, oko 200 preduzeća  pokrenulo ‘besplatnu’ privatizaciju. Tada je uneta jedna ‘caka’ da se vrši procena vrednosti u odnosu  između zvaničnog i crnog kursa. Znači, može se nešto uraditi, ali u stvari ne može ništa. Prava su data u zvaničnom kursu, a procena vrednosti u crnom kursu.  To, kad se uporedi, ne može se preuzeti društveni kapital. To je trajalo tri godine, niko se ne privatizuje. Svi su naštimovali procene vrednosti  tako da oni ‘iznutra’ mogu da uzmu kapital, ali ne niko spolja. Lično sam video šta se radi. Bambi je to uradio. Pitao sam Miletića koji mi je rekao da akcije mogu da se upišu, ali od 5 do 7 sati ujutro. Ko će tako dolaziti? Ne može poštom, samo lično. Dođu ljudi iz Kikinde, a kažu nekima da nemaju overene lične karte…Bambi je to tako naštimovao da se prava dodele samo zaposlenima Bambija, direktorima, simpatizerima i familiji. To se stvarno desilo“.

 

Ono što se dogodilo nakon 5.oktobra omogućilo je trejd of kompanijama koje su poslovale po principu “gubitak na jednoj-zarad dobitka na drugoj strain”, da u vrlo kratkom roku preuzmu više od 600 preduzeća u Srbiji, objašnjava Zec.

„U vreme kad je Mlađan Dinkić postao ministar finansija, izjednačio je zvanični i „crni“ kurs. Time četiri puta povećava prava. Ovi rade trejd of i za tri meseca se privatizuje 650 najvećih srpskih preduzeća. Građani ako su uspeli nešto da uzmu, uspeli su, ako ne, sve se zatvara preko tržišta kapitala koje je kontrolisao Dinkić. Ne znam da li je to znao ili je hteo nešto drugo da uradi. On je hteo da apresira kurs evra tako da dve godine može da bude miran s time da je napravio čvrst dinar. Međutim, taj trejd of i 650 preduzeća, to je baza koja završava na tržištu kapitala. To su C-market, pivare…“

Tekst je izrađen u okviru projekta „Stop korupciji“ koji je deo programa „Jačanje slobode mediija u Srbiji“. Projekat finansira Evropska unija a implementira  EPTISA.

 

Ovaj tekst proizveden je uz podršku Evropske unije u okviru programa "Jačanje medijske slobode u Srbiji" kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost Radija Boom93 i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Evropske unije.


čet

28.04.

2016.

anonymous [neregistrovani] u 15:18

PRIČA POČINJE 1975.g.

To je samo kraj jedne iluzije

Odgovori
pon

05.10.

2015.

anonymous [neregistrovani] u 16:59

Kako su propala?

lako uz nesposobnu vlast da iskoreni korupciju

Odgovori

Ostavi komentar