Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Stop korupciji

14. 04. 2015.

Autor: U.Urošević Izvor: Boom 93

Zakoni omogućili pljačku kroz privatizaciju

Učinak privatizacije u Srbiji bio je poguban. Više od dve trećine državnih preduzeća koja su privatizovana prestalo je sa radom ili bankrotiralo, a bez posla je ostalo više od tri četvrtine radnika. Privatizacija u Srbiji nije bila čista, a preko manjkavih zakonskih rešenja korišćeni su razni modaliteti kako bi se kapital isisao iz zdravih preduzeća. 24 sporne privatizacije u Srbiji nisu rešene jer za to ne postoji politička volja, ocenjuju sagovornici Boom 93, Saša Radulović i Miodrag Zec.

O problemu privatizacije ne može se govoriti isključivo sagledavajući proces koji je tekao od 2001.godine, ističe profesor ekonomije Miodrag Zec. Privatizacije koje su danas sporne nastale su još u vreme režima Slobodana Miloševića, kaže on.

„Govorimo o privatizaciji, recimo, Luke Beograd ili C marketa koje su samo finalizovane kasnije. Jedan Zakon o privatizaciji donet je 1997.godine, gde je naloženo da se preduzeća podele građanima i zaposlenima. Milan Beko je tada bio ministar za privatizaciju i donet je zakon posle kog je Milošević, na bazi besplatne distribucije akcija, dobio izbore“.

Međutim, namera vlasti na čijem čelu je bio Milošević nije bila da tako koncipiran proces i realizuje, rekao je profesor Zec.

„Od 1997. do prevrata 5.oktobra, besplatnu privatizaciju pokrenulo je svega oko 200 preduzeća. Čim je dobio izbore, Milošević je promenio par tehničkih detalja.  Uneta je jedna ’caka’ da se vrši procena vrednosti i odnos između zvaničnog i crnog kursa. To znači da nešto možeš da uradiš, a ne možeš da uradiš. Prava su data u zvaničnom, a procena vrednosti u crnom kursu. Znači, ne možeš da preuzmeš društveni kapital. Majstor je smislio kako će da zaustavi nešto što je dao i obećao. To je tako trajalo tri godine. Niko se nije privatizovao, svi u naštimovali procene vrednosti tako da oni unutra otmu sve“.

Zec navodi da čitav proces tako naštimovan da određeni ljudi dođu do kapitala.

„Niko se kao građanin nije mogao upisati za akcije. Lično sam video šta se radi i pitao sam ovog vašeg zemljaka Miletića, može li se upisati. Može, ali od 5 do 7 ujutro, kaže.  Ne može poštom, samo lično. Onda dođu ljudi iz Kikinde koje pitaju da li su overili ličnu kartu. Gledajte, Bambi je to tako naštimovao da se koliko postoji prava, sve to zatvori među ovima unutra, direktorima, simpatizerima, familiji. Tu su bile razne prevare, ali to se zaista desilo“.

Zakon o privatizaciji je tako napravljen da bi se ostavile rupe za izvlačenje novca, ističe bivši ministar privrede Saša Radulović. On je detaljnije opisao proces kako je to rađeno. Bitna stvar koja nije rešena pre ulaska u privatizaciju, a to je pitanje prava korišćenja građevinskog zemljišta.

„Veliki broj društvenih firmi je imao veoma vredno građevinsko zemljište. Ovi koji su kupovali društvene firme budzašto, išli su upravo na to. To je bio glavni resurs kojim se trgovalo. Kad pitanje zemljišta nije bilo uređeno, ono nije moglo ni da se proceni, pa je u poslovnim knjigama pravo korišćenja najvrednijeg zemljišta, recimo luke Beograd, procenjeno na nula. To nedefinisano pravo je postajalo stvarno pravo ako imate veze u lokalnim samoupravama koje su mogle da donesu prostorni plan i da vam dozvole da na tom komadu zemljišta gradite nešto“.

Međutim, kaže Radulović, većina novih vlasnika ništa nije gradilo na tom zemljištu.

„Oni su išli kod banaka, uzimali velike kredite, a to zemljište njima procenjivali sa pravom vrednošću. Vrednost jednog komada zemljišta zavisi od toga koliko i šta na njemu možete da gradite. Na primer, ako imate plac u centru grada za koji prostorni plan kaže da mora da bude park, vrednost tog placa, pa makar bio i 2 hektara je nula jer tu ne možete ništa da gradite. Ali, ako na određenom placu može da se izgradi 10.000 m2 stambenog prostora, onda je tržišna vrednost tog placa 20 odsto vrednosti izgrađenog placa. Oni su uzimali kredite od banaka, opteretili imovinu tih firmi, a novac izvlačili  preko svojih of šor kompanija. To je bio slučaj u 24, već u 1024 privatizacije“.

Radulović je kazao i da problem Luke Beograd i C marketa jeste u tome što je procena vrednosti bila toliko loše urađena da su preduzeća potcenjena do dva i po puta, ali i da je država pomogla da se ljudi prevare i novac izvuče.

„Imate slučaj da neko kupi C market. Kupi ga firma koja se zove Maxi, koja je konkurent, a država zadržava 30 odsto. Sad, kažite mi, kad ta korporacija zajedno otvara neki maloprodajni objekat, da li je to u interesu C marketa ili Maxija? Ako se otvara pod firmom Maksi, a ne C marketa, onda to   direktno šteti akcionare C marketa. To je sukob interesa definisan u zakonu o privrednim društvima, gde su tačno navedene odgovornosti prema akcionarima. Država je time oštećena“.

U suštini, kaže Radulović, procene vrenosti imovine preduzeća su katastrofalno urađene, a u isto vreme zakon nije definisao na koji način da se uradi.

„Nikom nije palo na pamet da će ovi naši genijalci koji hoće da potcene vrednost imovine da bi je kupili budzašto, uzeti nekretninu koja je stara 40 godina koja je potpuno amortizovana i prikazati je u knjigama kao nula da bi kupili to preduzeće jeftinije“.

Druga, bitna stvar je pitanje potraživanja koja preduzeća imaju prema drugim licima i tu ništa nije bilo uređeno, rekao je Radulović.

„Kao ministar, prvo sam naložio pravljenje ličnih karti preduzeća. Šta to znači? Popišite imovinu. Procenite fer tržišnu vrednost imovine. Popišite i procenite obaveze. Mnoge privatizacije su raskinute, pa imate lažna potraživanja bivših vlasnika. Tek kad privatizujete čistu firmu, onda vam se pojavljuju investitori. Međutim, naša privatizacija nije tako rađena. Što se više zamulja, to se manje vidi i to je onda prostor za izvlačenje para“.

Radulović se dotakao i kontrole koja je vršena u procesu privatizacije, kao i same istrage 24 sporne  privatizacija koje su ostale bez epiloga.

„Agencija koja je zadužena, po zakonu, za kontrolu ništa nije kontrolisala. Građevinska firma kupi  građevinsku firmu, a onda kao investiciju prikaže to što uzme svoje bagere i investira u tu drugu firmu kao obrtni kapital. Međutim, ti isti bageri uđu u knjige i vrate se na gradilište firme koja je kupila. Imate i primer da firma ima neki krš na skladištu, onda angažuje procenitelja i to prikaže kao investiciju“.

Radulović navodi da je sve 24 sporne privatizacije „video“ dok je pomagao policiji i tužilaštvu, kao i da je činjenica da istražni organi nisu bili obučeni za procesuiranje komlikovanog finansijskog i privrednog kriminala.

„Ušli smo u projekte Svetske banke, OEBS-a, Ambasade SAD-a, GIZ-a i drugih, da organizujemo treninge za te policijace,  da ih naučimo kako to izgleda. Verujte mi, naučili su i ja sam mnogo ponosan na te momke. Međutim, to je sve rasformirano na kraju zato što je poslužilo svrsi.  Politički poeni su uzeti. Zaustavljeni su svi procesi. Pronašli su gde su pronevere, gde je pljačka izvršena i koji modaliteti su korišćeni. Međutim, ne postoji volja da se to procesuira jer tužilaštvo nije nezavisno jer ministarstvo pravde ima direktan uticaj na tužilaštvo i može da zaustavi postupke. Kad bi ove istrage postale javne i kad bi videli šta je urađeno, pa...tukli bi ljude na ulici“.

Još jedan od problema koji će se pojaviti u čitavom procesu privatizacije je denacionalizacija imovine i to pitanje nije smelo da se rešava naknadno, ocenio je profesor Miodrag Zec koji je konstatovao da u Srbiji dunkcioniše samo Marfijev zakon, da ako nešto krene po zlu, krenuće po zlu.

 

Miodrag Zec i Saša Radulović bili su učesnici javne debate o korupciji u privredi i privatizaciji, koju je početkom aprila organizovao Boom 93.

Javna debata „Korupcija u privredi i privatizaciji“ organizovana je u okviru projekta „Stop korupciji“ koji se realizuje u okviru programa "Jačanje medijske slobode" Delegacije EU u Srbiji.

Projekat ima za cilj da ukaže na značaj vladavine prava, slobode govora i da kroz primere ukaže na pojavne oblike i probleme koje stvara korupcija u društvu odnosno našoj lokalnoj zajednici.

Program finansira EU, a implementira EPTISA 

Ovaj tekst proizveden je uz podršku Evropske unije u okviru programa "Jačanje medijske slobode u Srbiji" kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost Radija Boom93 i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Evropske unije.

Nema komentara.

Ostavi komentar