Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Naše pare

18. 07. 2016.

Autor: U.Urošević Izvor: Boom 93

Prednosti programskog budžeta

Do prošle godine u Srbiji se široko primenjivao linijski budžet. Kao zakonsku obaveza lokalne samouprava su od 2015.godine prešle na programski budžet. Zašto je programski budžet bolji? Pre svega, zbog transparenstnosti i planiranja.

Linijski budžet

 

Format linijskog budžeta (po stavkama) načinjen je u skladu sa vrstama troškova. Troškovi se u principu razvrstavaju prema svom karakteru na tekuće, kapitalne (dugoročne) i troškove servisiranja dugova. Nakon što gradsko veće odobri budžet, korisnici mogu početi s nabavljanjem roba i usluga.

Budžet pokazuje koliko će se potrošiti za svaku stavku koju je budžetski korisnik naveo. Linijski budžet je orijentisan prema kontroli a kontrola se vrši određivanjem aproprijacija i periodičnom finansijskom kontrolom.

Ova vrsta budžeta je standardna i bila je široko prihvaćena u praksi lokalnih samouprava u Srbiji. Razloge za njegovu široku rasprostranjenost u praksi treba tražiti u jednostavnosti i razumljivosti kako za profesionalce koji sa lakoćom barataju ovim sistemom i imaju već uhodane, svim akterima razumljive i dobro poznate procedure, tako i korisnike i načelnike budžeta.

Načelnicima budžeta je ovaj pristup posebno značajan jer omogućava vrlo jednostavnu i relativno efikasno planiranje, trošenja i konačno, kontrolu trošenja budžetskih sredstava.

 

 

 

S druge strane, ovaj sistema budžetiranja ima i niz nedostataka. Iz njega učesnici u procesu dobijaju informacije o tome koliko se finansijskih sredstava planira i utroši za određene namene, ali ne i da

li su i kojoj meri postignuti planirani efekti, kako kvalitativni, tako i kvantitativni. Stoga upravljači i kontrolori procesa mogu samo da konstatuju da li su sredstva utrošena za planiranu namenu, ali ne i

da li su potrebe zadovoljene, koliko i da li su uopšte korisnici usluga zadovoljni.

Iz svega navedenog, ovakav sistem budžetiranja podstiče neracionalnosti u potrošnji. Prilikom planiranja za svaku narednu godinu, osnovni pristup je uvećanje početne osnove. Rashodima

u prethodnoj godini se jednostavno dodaju iznosi, najpre za nivo inflacije, a zatim i za uvećanje potražnja za nekim uslugama, a planeri se načelno ne udubljuju u pitanja kao što su smanjenje  troškova uz održavanje istog nivoa usluga ili povećanje  kvaliteta i kvantiteta usluga krajnjim korisnicima.

Budžet po stavkama (linijski) je po svojoj prirodi rigidan i nedovoljno fleksibilan imajući u vidu dinamičnost promena u savremenim društveno-ekonomskim uslovima, što svakako važi i za lokalne

samouprave. U praksi se vrlo često dešava da realni uslovi življenja u lokalnoj samoupravi zahtevaju brzu reakciju i u skladu sa njom brzo preusmeravanje sredstava sa jedne na drugu stavku, ili čak sa jednog na drugog korisnika. Troškovni budžet je često vrlo detaljan i njegova promena i usklađivanje sa aktuelnim uslovima, po pravilu iziskuju mnogo vremene i napora

 

Programski budžet

 

Programski budžet je najsloženiji tip budžetiranja razvijen 60-tih godina prošlog veka na federalnom nivou u SAD. Primena programskog budžeta doprinosi većoj transparentnosti korišćenja budžetskih sredstava i stvara detaljnu osnovu iz koje može da se sagleda veza između politika, programa, resursa i rezultata.

Programski budžet daje odgovore na pitanja šta je dugoročni cilj i koliko će koštati njegovo postizanje.

Programsko budžetiranje zasnovano na rezultatima je proces u kojem se sredstva raspoređuju na osnovu postavljenih ciljeva i rezultata koji se očekuju od tih sredstava. Pojam „program“ podrazumijeva grupisanje sličnih usluga ili aktivnosti unutar budžetskog korisnika, a koje imaju zajednički strateški ili operativni cilj. Ovakav pristup omogućava budžetskim korisnicima da

grupišu svoje aktivnosti u niz programa, a svaki program ima definisane operativne ciljeve i željene rezultate.

Proces donošenja programskog budžeta obuhvata definisanje ciljeva i instrukcija, definisanje programa za njihovo ostvarenje i organizacione jedinice koje će ih ostvariti, dok svaka jedinica definiše alternative za realizaciju svojih programa.

 

 

 

Uvođenje programskog budžeta zahteva promenu poslovne kulture većine budžetskih korisnika, od one koja se bavi administriranjem i kontrolom, u onu koja upravlja učinkom, tj. onu koja je orijentisana ka rezultatima. To je znatno složenija metoda budžetiranja od ostalih jer zahteva brojne analize i složenu dokumentaciju. Format budžeta je napravljen prema planiranim programima. Budžet se donosi i prati u kontekstu dugoročnog razvojnog plana. Struktura programskog budžeta obuhvata nefinansijske i finansijske podatke.

Prednosti ovog sistema budžetiranja je očigledna. U potpunosti je orijentisan na planirane ciljeve i očekivane rezultate i to kako na kratki rok (tekuća budžetska godina), tako i na duži rok u kome su inkorporirane misija i vizija budućeg razvoja budžetskog subjekta. Pruža značajnu fleksibilnost zvaničnicima lokalne samouprave što je posebno značajno za one koji razmišljaju na strategijski način i žele da razvoj svoje institucije na dugi rok;

Pored svoje složenosti, prikaz budžeta u formatu ovog sistema je u principu mnogo razumljiviji laicima, tj. ljudima koji nisu budžetski i finansijski eksperti. Umesto raspoređenih sredstava po budžetskimi računovodstvenim klasifikacijama, u ovom slučaju osnovna alokacije budžetskih sredstava je načinjena po projektima i njihovim nosiocima.

Programski budžet je složeniji je od ostalih metoda budžetiranja, naročito u domenu definisanja ciljeva i objektivnom merenju njihovog ostvarenja.

Istovremeno, programski budžet ima i svoje nedostatke i ograničenja, zbog kojih se inače relativno retko koristi u praksi, čak i razvijenijih zemalja. Primena ovog budžetski sistem u principu zahteva  mnogo vremena i resursa da bi se implementirao na efektivan način. Ukoliko u ranijim fazama već nisu definisani misija i dugoročni ciljevi, to je potrebno uraditi pre nego što se uđe u operativnu razradu budžeta. Uvek je vrlo kompleksan jer po svojoj prirodi uslovljava matrično organizovanje u kojoj eksperti različitih funkcionalnosti dobijaju zadatke u različitim budžetskim projektima.

Upravljanje ovakvim strukturama je uvek vrlo zahtevno i lako može da dovede do konflikata u procesu realizaciji pojedinih projekta (alternativa ovoga je formiranje višestrukih struktura koja bi bila

preskupa i neefikasna).

Mada veoma efektivan sa stanovišta menadžera istratega organizacija, ovaj sistem može da bude izuzetno zahtevan u pogledu rada stručnih službi. Zaposleni u ovim službama (posebno u budžetsko-finansijskoj službi) moraju da ovladaju nestandardim tehnikama i znanjima, a pri tome mogu da se suoče sa povremeno velikim radnim naporima da ažuriraju i usaglase sve podatke, pogotovo kada dođe do promena ciljeva i prioriteta tokom implementacije budžeta.

 

Tekst je deo projekta „Gde idu naše pare“ koji je finansijski podržao Grad Požarevac u okviru sufinansiranje projekata medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2016. godini.

Nema komentara.

Ostavi komentar