Naslovna  |  Projekti  |  Mladi  |  Klinci ne znaju šta su kič i šund, a najviše slušaju turbo-folk
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Mladi

16. 10. 2015. Požarevac

Autor: M.Ljubisavljević Izvor: Boom93

Klinci ne znaju šta su kič i šund, a najviše slušaju turbo-folk

Požarevački srednjoškolci uglavnom znaju koji se rijaliti programi prikazuju na televiziji. Obično znaju i ko gostuje u lokalnim kafanama i klubovima, ali istovremeno ne znaju glavne kulturne manifestacije u gradu. Omiljene pevačice su im Svetlana Ražnatović i Dragana Mirković, a vrlo malo njih zna šta su kič i šund. Shodno tome, uticaj potkulturnih modela je zanemarujući i vidljiv je samo kada “bode oči” zbog naglašavanja sopstvene različitosti u odnosu na većinu.

Za potrebe emisije "Ovo je zemlja za nas" razgovarao sam sa požarevačkim srednjoškolcima o njihovom muzičkom ukusu, stilu oblačenja i dominantnim kulturnim obrascima kojima se povinuju. Uticaj supkulturnih modela i pop kulture na njihov život bio je u fokusu priče.

Srednjoškolci u Požarevcu uglavnom vole da slušaju turbo-folk i posećuju lokale u kojima se ta vrsta muzike sluša. Prag godina od kada počinju da posećuju takva mesta se snizio, pa se tako u lokalnim kafanama i klubovima mogu sresti deca 2000. ili 2001. godište. Imena Dragane Mirković i Svetlane Ražnatović đaci su najčešće spomenuli kao omiljena, od imena sa domaće estrade.

Nešto manje od četiri petine učenika koji su učestvovali u anketi nema predstavu šta su kič i šund, ali svi znaju koji se rijaliti programi na televiziji nude, kao i šta sadrže. Uprkos tome, za muzički ukus kažu da ga formiraju u višim razredima osnovne škole. Razgovori su vođeni sa 28 požarevačkih đaka.

Pojedini kič i šund opisuju kao muzički pravac, neki i kao bend, dok najveći deo odgovara sa "Ne znam". Sociolog Nikola Janković objašnjava da su kič i šund imitacije umetnosti. Prema njegovim rečima, oni mogu imati i pozitivan efekat, ukoliko služe da oslikaju šta je loša umetnost. Međutim, u sredini poput Požarevca 95% toga je kič, pa onda takva umetnost postaje "mejnstrim", odnosno dominantan obrazac umetničke ponude i tražnje, objašnjava Janković.

Veoma mali broj srednjoškolaca može da navede tri centralne kulturne manifestacije u gradu. Ljubičevske konjičke igre obično prepoznaju kao centralnu kulturnu manifestaciju dok se "Dani Milivoja Živanovića" ili "Milivojev štap i šešir" javljaju samo u naznakama. Balonijada, karneval i koncerti uoči LJKI takođe su zastupljeni u odgovorima.

Operska diva Gabrijela Ubavić smatra da stanje kako muzički, tako i u globalu može da se popravi uz pravog uzora. Ona dodaje da je na svoja dva skorašnja koncerta privukla veliki broj mladih ljudi tako što je spojila elemente "pop" muzike i klasične opere.

Od alternativnih manifestacija, "Majske gitarijade" u Ljubičevu se setila svega nekolicina učenika. Muzikolog Marija Veljković smatra da takva situacija ne treba da čudi jer ni na nivou Srbije situacija nije bolja.

Ona naglašava da zato supkulturni bendovi nemaju gde da "se izraze", a i kada dobiju priliku, publika je obično malobrojna, a lica ista. Rok, pank, metal, hip hop i ostali "alternativni" bendovi češće imaju u svojim pesmama političko-društvenu konotaciju, dok dominantni estradni tokovi imaju izraženiju ljubavnu. U tome, smatra Veljkovićeva, treba tražiti deo razloga što alternativni bendovi nisu u većoj meri prepoznati i vidljivi među požarevačkom omladinom.

U Požarevcu postoji iskrivljen pojam pop kulture pa u noćnim klubovima “žurka“ počinje tek iza ponoći, kada obično počinju da se puštaju narodnjaci. Među „klincima“ je bilo i komentara poput „Kad brat (Radiša Trajković) Đani zapeva, nema greške!“ ili „Seka (Aleksić) je bomba, samo malo smeta njen mužić Veljko“.

Ono što je danas kič, sutra može biti klasik za sva vremena. Janković navodi primer britanskog benda Bitls, koji su među kritičarima svog doba smatrani proizvođačima kiča, dok se danas smatraju tvorcima „evergrin“ hitova. S druge strane, on rijaliti programe naziva istaknutim primerom kiča, gde se direktno traži emotivna reakcija od učesnika, u zavisnosti od tipa rijalitija.

Starogradske pesme će sa druge strane malo ljudi okarakterisati kao loše. U tome su saglasni i Gabrijela Ubavić i Marija Veljković, ali i Nikola Janković, iako su im omiljeni različiti muzički pravci koji nisu turbo-folk.

Turbo-folk je široko rasprostranjen po čitavom Balkanu. Veljkovićeva je mišljenja da ovakav problem jednako ne zaobilazi ni Bosnu i Hrvatsku. Kako u Srbiji, tako i u ovim dvema zemljama postoje „tihi“ pokušaji da se kritikuju kič i šund u mejnstrim kulturi. Takvi pokušaji ostaju ispod radara jer kao i kod nas nedovoljno zanimaju mlade.

U pesmama alternativnih bendova kom god muzičkom pravcu da pripadaju obično se ne nude „brza lova“ i „lake žene“ niti pijanstva svakog vikenda, a to je ono za čime postoji potražnja. Muzika nije jedino polje gde se supkulture i njihovi modeli izražavaju, ali je najvidjivije.

Požarevac ima i svoje moto-klubove, grupu skejtera, strip crtača ima samo u naznakama, grafiti-umetnika takođe. „Terapija“ za ovakvo stanje po mišljenju Veljkovićeve dolazi iz temeljnog zaokreta društvenih navika, ali i iz medija. Ona kao primer navodi to što koncertu „Vajtsnejka“ nije posvećeno dovoljno medijske pažnje, dok se koncerti narodne muzike najavljuju mesecima unapred. Međutim, promena medijske slike je posledica, promena društvene zbilje je proces. Proces kroz koji ćemo morati da prođemo da požarevačka omladina ne bi sutra znala za Seku, Cecu ili Draganu, ali ne i šta su to kič i šund.

Nema komentara.

Ostavi komentar