Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Javnost i odgovornost

07. 04. 2017.

Autor: U.Urošević Izvor: Boom 93

Uloga medija u kontroli javnih finansija (Emisija)

Sloboda u medijima je od izuzetnog značaja jer bez dobro informisane javnosti nema ni dobrih odluka u društvu i ono je bez toga osuđeno na propast. Situacija u novinarstvu u Srbiji danas je loša i čest je slučaj da se informacije koje su od javnog interesa ne objavljuju u medijima.

S jedne strane postoji finansijski pritisak koji vlast vrši na nezavisne medije, a s druge njen direktan upliv u uređivačku politiku velikog broja medija na tržištu Srbije.

U situaciji kada su zatrpani informacijama, koje uglavnom nemaju upotrebnu vrednost, građani imaju problem da izdvoje one vesti koje su značajne za njih. Primer Požarevca gde postoji 18 medija možda i najbolje oslikava informativnu džunglu u kojoj je teško razabrati šta je politička propaganda, a šta informacija od javnog značaja. Građani nedovoljno znaju kako se troši njihov  novac u lokalnim budžetima jer mediji o tome nerado izveštavaju ili ne žele da se konfrontiraju sa predstavnicima vlasti koji takve informacije pokušavaju da sakriju.

Branko Čečen iz Centra za istraživačko novinarstvo Srbije koji se bavi istraživanjima i lokalnih budžeta kaže da su mediji uglavnom zatvoreni za njihove istraživačke priče, da se one teško probijaju do korisnika, ali i da dokazi koje nude javnosti završavaju bez epiloga i pozivanja na odgovornost funkcionera koji su vršili zloupotrebe.

“Javnim finansijama i konkretno budžetima smo se bavili na više različitih načina, iako smo radili na ukupnim budžetima nekih lokalnih samouprava, kao kad smo dokazali da je Novi Pazar u jednoj godini 45 odsto svog budžeta potrošio nezakonito. Jedna trećina je otišla samo na jedan fudbalski stadion. Svaki dinar je potrošen protivzakonito. To je prošlo i nema veze što su objavljeni dokazi. Gradonačelnik je izašao i malo vikao na konferenciji za štampu i to je bilo to. Međutim, kada su lokalne pare u pitanju, mi tražimo šta je neko ukrao. Nekada su to pare lokalne uprave i to ima veze s budžetom. Nekada nema, ali je povezano sa životom lokalnih stanovnika. To je primer kruševačke toplane koja radi na ugalj. Ona mora da nabavi ugalj i svake godine raspisuje jednu odromnu javnu nabavku strahovito vrednu. Svih 5 javnih nabavki u 5 godina je oboreno. Zato što je svih 5 javnih nabavki dobila ista firma. Kada su oborene te javne nabavke, onda je blokiran račun, a Kruševljani su ostali bez grejanja. Rešenje je bilo da ministarka energetike dopusti toplani da nabavlja ugalj bez javnih nabavki. Ona po zakonu to ima pravo, ali je tragedija što je to uradila da bi ljudi mogli da se greju. Naš posao je da idemo za parama i da nađemo dokaz, da ga objavimo i da se suočimo sa posledicama. Nažalost, ljudi, organizacije ili grupe za koje dokažemo da su uradili tako nešto, gotovo nikad ne dožive posledice, iako bi to po automatizmu moralo da se desi”.

Čečen kaže da građani mogu da shvate osnovne stvari kada je u pitanju trošenje javnog novca. Iluzorno je očekivati od njih da ulažu dodatne napore u društvenoj situaciji koja više od dve decenije nije dobra.

“Ni iz daleka nemam utisak da građani ne razumeju šta se događa. Mislim da osnovne računice o budžetu zna svako ko pokušava da sastavi kućni budžet. Međutim, mi smo u krizi 20 godina. Šta da očekujemo od naših građana? Ljudi se bave time šta će da jedu. Ne bih ja od građana očekivao ništa što ne očekujem od sebe. Činjenica je da će morati nešto strašno da se desi pa da ljudima padne klapna, kao što se desilo 5.oktobra.  Činjenica je da imamo političku klasu koja se sistematski odupire promenama u pogledu transparentnosti i borbe protiv korupcije. To važi za sve prethodne vlade”.

Međutim, Slobodan Georgijev iz Balkanske istraživačke mreže kaže da su zbog toga tu mediji koji bi trebalo da im približe i objasne procese i razotkrivaju kako se novac troši.

“Pravo novinarstvo se uvek bavi teškim stvarima. Istina po pravilu nije lepa. Ne znam da li će građani hteti više da čitaju to što mi pišemo, ali znam da je Srbija zemlja koja se poprilično urušava. Kad pogledate statistike, gotovo da ne postoje opštine i gradovi u zemlji koji su u 10 godina uvećali broj stanovnika. Ako ljudi koji su ostali da žive ne žele da se uključe u to kako će izgledati život sledeće godine,  da pitamo ljude na vlasti šta rade i kako možemo da poboljšamo stvari, ako to ne možemo da uradimo, niko to neće uraditi. Na tom nivou je odgovornost svih odraslih ljudi”.

Branko Čečen smatra da mediji moraju da vrše svoju funkciju i da se isto odnosi i na novinare koji rade u njima. Odustajanje od ozbiljnog pristupa novinarstvu zbog nedovoljnih finansijskih sredstava ili izostanka posledica za one koji bi trebalo da odgovaraju nije opravdanje, smatra on.

“Nedostatak posledica je velika frustracija istraživačkih novinara. Da je to razlog ovog čime se bavim, odavno bih prestao. Posledica nikad nije ni bilo, adekvatnih. Ja to radim jer me je majka vspitala da to ne sme da se radi što oni rade. Drugi razlog je što sam shvatio da ne mogu da ćutim. Ne mogu da odem u Blic i da radim za 3.000 evra, ali da mi glavni i odgovorni urednik Blica kaže, kao što je rekao, postrojio čitavu redakciju koja se malo pobunila što su praktično radili za Demokratsku stranku u izbornoj kampanji, da su oni naši strateški partneri. Kome se to ne sviđa, eno su vrata tamo. Nemam savete za druge, ali imam ljude koji isto razmišljaju u CINS-u. Prosečna plata u CINS-u je u fiskalnoj 2015.godini bila 30.000 dinara. Radimo zato što mislimo da treba i moram da kažem da to donosi izvesna zadovoljstva. Nemam nameru da prestanem dok mogu da hodam, plaćam moje ljude i dok neko nešto ne preduzme u vezi raznih pretnji koje primamo”.

Čečen objašnjava i na koji način vlast finansijski pritiska medije preko novca koji se sliva od marketinga.

“Ko god dođe na vlast, prva stav koju urade je da odu kod velikih kompanija i kažu kod kojih marketinških agencija će se reklamirati. Ako odbiju, prvo što im se desi, pošto su svi uvoznici jer se ovde ništa ne pravi, jeste da će da im dođe carina, pa prva inspekcija, druga inspekcija, onda će da vam uhapse jednog direktora jer uvek ima za šta da se hapsi. Vi ćete vrlo brzo da prebacite pare u tu agenciju, ako ste dovoljno budala da uopšte razmišljate o tome. Onda, na ovom tržištu gde ima 1.400 medija, što je 10 puta više nego što je potrebno ovoj zemlji i što ima para na tržištu, oni se otimaju o te mrvice. Naročito televizije sa nacionalnim frekvencijama jer one samo od toga žive. Kada vam se desi da slučajno krenete protiv vlasti, kao što se to desilo Kuriru, onda izgubite sve svoje reklame za jedan jedini dan”.  

Jedan od načina da se ublaži takav pritisak je projektno sufinansiranje medijskih sadržaja. Ovaj proces koji je trebalo da novac iz lokalnih budžeta usmeri za informisanje od javnog značaja, u prve dve godine pokazao je niz manjkavosti posebno u lokalnim sredinama. Jedno od istraživanja CINS-a koje se odnosilo na televiziju Sremska, dovelo je do saznanja kako se novac iz lokalnih budžeta trošio u konkursima.

“Ta telvizija je dobila jedan pristojan projekat. Međutim, mi smo tamo istraživali organizovani kriminal. Jedan krak jednog beogradskog ganga je imao nekoliko moćnih ljudi tamo i koristili su neke agencije za pranje novca. Primetili smo dve agencije koje su vrlo sličnih imena kao agencije kroz koje se prao novac od heroina, ali su u isto vreme registrovane na istim kućnim adresama kao te agencije. Vlasnik TV Sremska, vrlo blizak SNS-u, oni su kao PINK, samo što su regionalna propagandna mašinerija. Oni su osnovali gomilu malih produkcijskih agencija koje su se onda sve prijavile na te konkurse. Osnovali su i 3-4 novinarska društva, pa udruženja televizijskih profesionalaca, neke sociološke nevladine organizacije. Onda su ljude iz tih fiktivnih udruženja kandidovali za članove komisija. Naravno, u dogovoru sa lokalnim vlastima su izabrali te ljude tamo. Sve te produkcije su dobile pare i one prave program samo za Sremsku. Tako su uzeli ne sve pare iz Sremske Mitrovice, nego iz 4 susedna grada. To je toliko smešno i providno kada počnete da gledate sve te iste adrese, ovde sam direktor-tamo sam vlasnik i obrnuto. To nije protivzakonito. Taj zakon je bio dovoljno površan i banalan da ne predvidi ništa slično. Da sam vlasnik trafike i da nabavljam žvake valjda bih predvideo takvu situaciju. Mi imamo zemlju u kojoj je 50 odasto stanovniko toliko nepismeno da ne može da ponovi sadržinu pasusa koji pročitaju ili su nepismeniji od toga. Kriterijum ponavljanja sadržine pasusa se zove funkcionalnom pismenošću ili funkcionalnom čitačkom memorijom, zbog toga što je potrebna da popunite formular za plaćanje poreza. Tada se smatra da ste funkcionalan građanin. To je najkomplikovanija birokratska radnja koju treba da izvedete kao građanin Srbije. U zemlji koja je toliko nepismena, televizije sa nacionalnom frekvencijom imaju presudan uticaj na građenje stavova o bilo čemu. Vi kroz tržište reklama potpuno kontrolišete televizije sa nacionalnom frekvencijom, a na ni jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom nećete čuti ni jednu jedinu reč kritičku o vlasti”.   

Kroz projektno finansiranje medijskih sadržaja, zapravo bi trebalo da se finansira javni interes u izveštavanju. Medijski ekspert Dušan Mašić ističe da mediji koji slede javni interes gotovo i ne postoje i da ne postoji kontinuirano izveštavanje u javnom interesu.

“Mi gotovo i da nemamo medije više. To je tragedija svih nas koji se već više od 20 godina bavimo medijima. Još veća tragedija je za sve koji bi želeli da oni odigraju svoju ulogu. Bez toga nema ni kontrole finansija, ni vlasti, ni bilo čega. Nema nikoga ko će postavljati pitanja i tražiti odgovore koje građane zanimaju. Nalazimo se u situaciji kada se svaka kritika doživljava kao izdajnička delatnost. Situacija sa medijima je teško, a za to su zaslužni i sami mediji i novinari. Najveće žrtve su građani”.

Mašić kaže da je obaveza medija da izveštavaju u javnom interesu i da je pravo građana da to od njih zahtevaju.

Prema njegovom mišljenju, tržište neće urediti situaciju u medijima jer je politički kontrolisano i postoji kao privid.

Uvidom u medijsku scenu u Požarevcu, prva stvar koja se primećuje je prevelik broj aktivnih medija. U 2016,godini u Požarevcu je radilo i do 20 medija. Više od polovine je obljavljivalo neke informativne sadržaje. Pored njih aktivna su i dopisništva, kao i dopisnici listova sa republičkim pokrivanjem.

Svega nekoliko medija u Požarevcu ima informativni sadržaj koji proizvodi, dok se veći broj zadovoljava prenošenjem tuđih vesti. Često se prenose saopštenja lokalnih uprava u Požarevcu i okruženju i to bez novinarskih intervencija, dok se izjave gradskih funkcionera emituju ili prekucavaju u celini.

Mediji uglavnom izveštavaju sa pseudo događaja koje organizuju same lokalne uprave i javna preduzeća koja pozivaju medije da ih prate.

Požarevac je jedan od gradova koji ne poštuje medijske zakone i raspisuje javne nabavke za usluge informisanja. Uočljiva je i disproporcija kad je reč o dodeljenjim sredstvima za praćenje rada funkcionera u odnosu na novac za projektno sufinansiranje sadržaja od javnog interesa. U 2015. godini je za projekte izdvojeno nešto manje od 1,8 miliona dinara, dok su sklopljeni ugovori po javnim nabavkama iznosili više od 5 miliona dinara. U 2016. godini, su konkursom podržani projekti od 3,4 miliona dinara, dok je vrednost javnih nabavki prevazišla iznos od 6.2 miliona dinara.

Potrebno je napomenuti da medijski sadržaj realizovanih projekta nije vidljiv ili se teško nalazi na internetu.

Na tako ustrojenoj medijskoj sceni informativni sadržaj je gotovo identičan kod najvećeg broja medija, a kritičkog izveštavanja nema.

Vladimir Radomirović, urednik portala Pištaljka koja je za 7 godina postojanja objavila nekoliko stotina istraživačkih tekstova o korupciji, gde značajno mesto zauzimaju tekstovi o korupciji na lokalnom nivou, smatra da se ozbiljno istraživanje o javnim finasijama i otkrivanju korupcije danas povuklo sa velikih medija, kao i da je nužno da se napravi dodatni napor javnosti i da se mediji otvore kako bi vlast postala odgovorna prema građanima.

“U velikim medijima ne postoji sistemski napor da se istražuju javne finansije, imovina i prihodi javnih funkcionera. Postoje sajtovi koji se time bave, između ostalih i Pištaljka. Potrebno je da javnost napravi dodatni korak da se veliki mediji otvore i počnu da istražuju. Samo onda ćemo imati vlast koja se ponaša odgovorno prema građanima i ne uskraćuje informacije. Imamo zabrinjavajući trend u poslednje vreme, da institucije, čak i one koje bi trebalo da se bore protiv korupcije štite funkcionere i kriju informacije o tim funkcionerima”.

Radomirović kaže i da je u lokalnim sredinama trenutno najveći problem upravo nedostatak medija koji se bave postupcima lokalnih vlasti i trošenjem novca.

Međutim, Dušan Mašić ocenjuje da su današnji mediji posledica nespremnosti svih vlasti u proteklih deceniju i po da promene sistem u kojem mediji funkcionišu.

Predsednik asocijalcije medija i vlasnik agencije Fonet, Zoran Sekulić koji smatra da su mediji prihvatili ulogu pukog sredstva za kreiranje realnosti u društvu.

“Pristajemo kao profesija da kreiramo paralelnu realnost. Nije bitno ono što zaista jeste, nego kako to javnost vidi. Zato ćemo danas da skrenemo pažnju sa onog što su ključni problemi na kreiranje percepcije da su problemi neki drugi. Po potrebi ćemo da podižemo tenziju u javnosti i da stvaramo konfuziju, da će građanin da bude potpuno sluđen i da ništa ne razume šta se događa, a da postoji jedna velika tenzija i nervoza na javnoj sceni koja društveni i politički ambijent predstavlja potpuno neregularnim. Sutra ćemo, kao da duvamo mehurove od sapunice, da proizvedemo novu percepciju. To je metoda političke zloupotrebe u kojoj su mediji saučesnici”.

On kaže i da se moraju razlikovati novinari od onih koji sami sebe tako nazivaju.

“Prosečno obrazovan, zainteresovan i pismen čovek može relativno brzo da savlada osnovna pravila zanata. Postoje dve stvari koje ne pišu ni u jednom udžbeniku i neama definicije za njih, a koje razlikuju novinara od zapisničara. To je osećaj za razlikovanje bitnog od nebitnog i osećaj za kompoziciju. Svi imaju pravo da budu obavešteni blagovremeno, nepristrasno i sveobuhvatno. Svi imaju pravo da im se stručno objasni šta to znači, a nek sami zauzimaju stavove i donose zaključke”.

Na građanima, ali i medijima je da prepoznaju kvalitetno i istinito inforimisanje. Pravo građana je da o onom e što ih interesuje i tiče se njihovoh novca pitaju  i vlast i medije koji neretko zaboravljaju da je njihova uloga da rade za građane i štite njihove interese.

 

Projekat “Hoću da znam”  (Transparentnost javnih finansija i odgovornost vrsilaca  Javnih funkcija) finansira Evropska unija u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj i stavovi izneti u emisiji su isključiva odgovornost Boom93 i ne odražavaju mišljenja i stavove Evropske unije.

Nema komentara.

Ostavi komentar