Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Javnost i odgovornost

12. 08. 2016.

Autor: U.Urošević Izvor: Boom 93

Javne rasprave o budžetu (Emisija)

Iako su programski budžeti već zaživeli u lokalnim samoupravama u Srbiji, utisak je da građani nemaju na raspolaganju dovoljno mogućnosti da utiču na njihovu pripremu i predlože konkretne projekte koji bi trebalo da se realizuju.

Na nivou države učešće građana u kreiranju budžeta je ništavno i pojedinci koji umeju da čitaju budžete mogu samo da vide krajnji ishod onoga što su Ministarstvo finansija, Vlada i poslanici odobrili budžetskim korisnicima. Javne rasprave nisu predviđene, a država često probija rokove koji su predviđeni budžetskim kalendarom što stvara dodatne probleme i lokalnim upravama koje moraju da se povinuju uslovima koji se propisuju na višem nivou.

Za razliku od republike, statuti nekih gradova i opština predviđaju organizovanje skupova građana gde se raspravlja o budžetu. Problem je što se to čini najčešće u završnoj fazi izrade budžeta, kada je već sve u pogledu investicija ugrađeno u dokument i malo toga može da se promeni.

Pojedine lokalne samouprave organizuju ankete o budžetu. Bilo je više pokušaja da slična praksa zaživi i u opštinama Braničevskog i Podunavskog okruga, ali one nisu donele konkretne rezultate niti povećale interesovanje građana da uzmu aktivniju ulogu u kreiranju buudžeta.

Budžetske ankete svakako su lep način da se sazna šta bi građani želeli da se finansira iz lokalnog budžeta i da se zainteresuju za vođenje javnih poslova. Pitanje je koliko su podaci iz anketa, kakve se sada vrše, upotrebljivi. Najveći deo budžetskih rashoda se realno ne može menjati voljom građana ili opštinskih odbornika, već je unapred određen zatečenim stanjem - brojem zaposlenih u administraciji koje treba platiti, dugovima koji dospevaju u određenoj godini i sličnim obavezama. Zbog toga bi pred građane trebalo izaći prvo sa jasnim podacima o tome koji deo planiranog budžeta uopšte podleže raspravi. Na drugom koraku, treba im predočiti varijante za odlučivanje, takođe sa preliminarnom kalkulacijom troškova i da se, kao na nekom mini-referendumu, opredele za ono što je moguće izvesti u toku budžetske godine.

To može biti asfaltiranje određenih puteva, izgradnja kanalizacije, projekti izgradnje vrtića, azila za pse lutalice, uređenje manjih urbanističkih celina u gradovima i slično.

Nažalost, mišljenje građana nosioce vlasti zanima isključivo tokom izbornog procesa. Van toga, građani se gotovo i ne pitaju ni za šta, kaže građanski nadzornik u Topličkom centru za ljudska prava i demokratiju Dragan Dobrašinović.

„Kad je u pitanju suštinska debata šta su potrebe zajednice, toga nema. Kad je ima to vrlo karikaturalno izgleda. To su javne rasprave koje se organizuju u minut do 12, u završnoj fazi usvajanja budžeta kada više ništa nije moguće primeniti“.

Programski koordinator BIRN-a Slobodan Georgiev kaže da je ustaljena praksa među lokalnim samoupravama da javne rasprave o budžetu organizuju kad je predlog dokumenta već gotov. Same rasprave opet guraju se u drugi plan iako se radi o važnom dokumentu koji pokazuje šta će se u određenoj lokalnoj zajednici raditi naredne godine.

„Nije se događalo da opštine koje imaju lokalne medije i njih uguraju u te rasprave. Da se podigne prašina oko toga i da ljudi shvate značaj“.

Dobrašinović navodi da je nakon političkih promena 2000.godine bilo energije i pokušaja da se građani aktivnije uključe u procese donošenja budžeta. Međutim, ta energija je postepeno bivala sve slabija. Problem je što čak i tamo gde se građani odazovu pozivima lokalnih organa nema prostora za da se konkretno utiče na dokument.

„Neko naivan se prevari, pa i da neki predlog. Problem je što to ne proizvodi nikakav epilog. Oni čak i ne dobiju pristojan odgovor da se predlog odbija“.

Odnos koji lokalne samouprave imaju prema građanima kad je u pitanju budžetsko planiranje, Georgijev slikovito opisuje na drugim primerima.

„Postoji javni poziv na uvid. Postoji neki regulacioni plan. Znači, vama gradska uprava donese odluku o izmeni celog jednog naselja i onda kažu kako to imate u Nikole Pašića X, soba 7, treći sprat. Do 12 sati je javni uvid 15 dana. To objave u Politici, negde kod čitilja i to je to. Onda kažu kako objavljuju, ali da to niko ne gleda. Pa, ko to zna, čoveče? Prvo moraju da uđu u naselje, da kažu ljudima šta podrazumevaju izmene. Možda ljudi kažu da to ne žele. Mediji moraju to da prate, a vlast mora da odgovara na pitanja i da uključuje ljude“.

Dragan Dobrašinović iz Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava kaže da je nejasno zbog čega lokalne samouprave u Srbiji propuštaju prilike da od građana dobiju konkretne predloge za investicije koje bi mogle da se rade u lokalnoj zajednici. Čak i tamo gde postoje inicijative, pojedinci i udruženja nailaze na zid ćutanja zbog čega postaju obeshrabreni, a krajnji ishod je nezainteresovanost građana da učestvuju u bilo kakvom procesu u kome bi trebalo da se čuje njihovo mišljenje. On kaže da bi građani u čitavom postupku izrade budžeta trebalo da budu uključeni u samom početku, kada javna preduzeća i ustanove lokalnim uprava dostavljaju predloge i planove za narednu godinu, odnosno u avgustu mesecu.

Dobrašinović kaže da se ne može govoriti o strahu građana da se aktiviraju, već gotovo uvek o osećaju da njihovo angažovanje neće doneti konkretne rezultate.

Projekat "Participativno budžetiranje", koji je 2015.godine sproveo BIRN - Balkanska istraživačka mreža u Srbiji pokušao je da podigne nivo transparentnosti budžeta u nekoliko lokalnih samouprava, ovaj dokument učini dostupnijim građanima i istovremeno poveća stepen njihovog učešća u planiranju investicija u lokalnim zajednicama. BIRN je i ranijih godina imao slične inicijative po Srbiji.

Programski koordinator BIRN-a Slobodan Georgiev kaže da je namera bila da se građani uključe u samom početku planiranja budžeta, a projekat je predviđao i edukaciju o budžetu pojedinaca, udruženja i medija. Krajnji rezultat bili su konkretni predlozi koje je lokalna samouprava mogla da na vreme implementira u programe za narednu godinu.

Građani nisu kandidovali infrastrukturne projekte koji su se već našli u planovima komunalnih preduzeća, poput asfaltiranja ulica ili izgradnje kanalizacione mreže, kao ni projekte u domenu velikih kapitalih ulaganja, već su bili usmereni da predlože manje projekte od kojih će korist imati svi  građani. Na taj način su građane zainteresovali da prate izvršenje svojih predloga i nametnuli odgovornost vlastima da konkretne predloge sprovedu u delo, objašnjava Georgijev.

Građani ne moraju da razumeju budžet u potpunosti, ali je bitno da znaju odakle novac dolazi i kako se usmerava. Takođe, i da samo organizovano zajedničkim predlozima mogu da menjaju stvari u lokalnoj zajednici, smatra Slobodan Georgijev.

Uključivanje građana kroz rasprave i radionce realno ne košta dodatno lokalne samouprave, ostvaruje se obostrana korist jer se biraju predlozi koji su u interesu većine. Čak i ukoliko opštine samo pitaju građane koje projekte od već planiranih u dužem vremenskom periodu žele da vide u svom gradu, na taj način prave pomak ka većoj transparentnosti budžeta i aktivnijem uključivanju građana u planiranje na godišnjem nivou.

Šta je BIRN postigao? U Pančevu su recimo, građani izglasali da se kupi turistički brodić za vožnju Tamišom, u Sremskoj Mitrovici je izglasan azil za pse lutalice, u Novom Pazaru opremanje Narodne kuhinje. U beogradskoj opštini Vračar građani su odabrali projekte gerentodomaćica kao pomoć najstarijim sugrađanima, nabavke računara za sve učenike trećeg razreda u vračarskim osnovnim školama i komunalna uređenja malih delova i površina.

Balkanska istraživačka mreža je projekat participativnog budžetiranja 2015.godine sprovela u 10 opština. Zanimljiv je odnos civilnog sektora, odnosno nevladinih organizacija i lokalne samouprave koji je u gotovo svim opštinama identičan. Situacija je paradoksalna jer mali broj udruženja okrenut je konkretnim projektima usmerenim ka građanima, a novac koji dobijaju uglavnom služi za njihovo puko funkcionisanje i preživljavanje.

„Na lokalu bi trebalo da postoje udruženja koja okupljaju ljude koji se bave važnim lokalnim temama. Međutim, većina udruženja su takva da misle da projekti postoje da se njima dodeli neki novac. Oni su prvo to tako shvatili, a kada su saznali da nije novac za njih, već da koncept podrazumeva da budu aktivni građani, postali su rezervisani. Međutim, zanimljivo je i kako lokalna samouprava finansira ta udruženja. Taj novac za njihov rad nije mali, ali ako ga podelite na 80 organizacija, to već samo po sebi deluje prilično paradoksalno. To je, zapravo, neka vrsta kupovine socijalnog mira“.

Kako kaže Dragan Dobrišinović, problem je i u tome što postoji mali broj organizacija civilnog društva na lokalu koje se na pravi način bave javnim finansijama, budžetima i unapređenju uslova života u lokalnoj zajednici.

Toplički centar za demokratiju i ljudska prava imao je pokušaje da uključi javnost u kreiranju budžeta. Dobrašinović kaže da su se usko programski vezali za određene oblasti poput kulture ili razvoja lokalne zajednice pokušavajući da targetiraju određen krug ljudi koji je u struci i koji je zainteresovan za konkretne oblasti. Dok je projekat trajao učinjen je pomak. Već naredne godine sve je zamrlo i vratilo se na ustaljen način odlučivanja u kabinetima i kancelarijama.

Važan segment u edukaciji i animiranju građana imaju mediji, međutim mali broj lokalnih glasila zaista igra svoju ulogu i ukazuje na probleme u lokalnoj zajednici, ocenjuje Gerogijev.

„Oni ništa od toga ne znaju. Malo njih zna o budžetskom kalendaru, ni o postupku, ni odakle dolazi novac, ni kako. Oni su po pravilu megafoni vlasti, koja god da je“.

Mediji su u najvećem broju slučajeva tek produžena ruka vlasti i njihova uloga u animiranju građana da se uključe u budžetske procese i bolje razumeju planiranje je ništavna, ocenjuje Dragan Dobrašinović iz Prokuplja.

Sagledajmo sada iskustva pojedinih opština i gradova kada je u pitanju proces izrade budžeta i uključivanja društvene zajednice u odlučivanje.

Opština Veliko Gradište je od pojedinih međunarodnih organizacija, kakav je recimo nemački GIZ, prepoznata kao primer dobre prakse u pristupu planiranja budžeta.

Šta je to uradila opština Veliko Gradište?

Načelnik odeljenja za finansije Jelena Pantić kaže da su uspeli da na javnu rapravu o budžetu koja je održana odmah po izradi nacrta dokumenta gde ima prostora za planiranje konkretnih projekata.

Iako je postignut cilj da se odazove veći broj ljudi, zanimljivo je da se većina da tako kažemo želja građana odnosila na asfaltiranje ulica što je i ušlo u budžet.

Kako objašnjavaju Jelena Pantić i načelnik odeljenja za LER-lokalni ekonomski razvoj Jasmina Petrović, do konkretnih projekata došlo se i anketiranjem građana gde su im ponuđeni konkretni odgovori i mogućnost da sami dopišu predloge. Opština nije imala dovoljno novca za njihovu realizaciju i zbog toga je odlučila da uzme kredit.

Zanimljivo je i poređenje kako su javne rasprave pre nekoliko godina izgledale u odnosu na prošlogodišnju.

„Pre tri godine javni poziv je bio objavljen na sajtu opštine, na lokalnoj TV stanici, oglasnoj tabli opštine. Tri nedelje se to obaveštenje vrtelo. Došla su tri čoveka na javnu raspravu, s tim što je jedan od njih kada je video koliko ima ljudi, okrenuo se izašao. Naredne godine je bilo isto, a prošle godine je bilo 50-ak ljudi“, kaže Pantić.

Petrovac na Mlavi je prethodnih godina na zanimljiv način uključio građane u planiranje investicija u budžetu.

Građani od kojih je značajan broj na privremenom radu u inostranstvu predloži opštini koja raspolaže skromnim budžetom projekte koje bi hteli da rade u svojim mesnim zajednicama. Mahom je to asfaltiranje ulica. Pravilo je da se polovinu sredstava sakupe ljudi iz zajednice, a polovinu da budžet. Na ovaj način afaltirano je destine kilometara puteva po selima u ovoj opštini. 

I Veliko Gradište uspostavlja odnose sa ljudima na privremenom radu u inostranstvu koji mogu da finansijskim učešćem, ali i konkretnim idejama doprinesu razvoju zajednice. Novac koji se pored poluraspadnute putne infrastrukture trošio u izgradnju vila i masovnih kapija polako počinje da se preusmerava na konkretna ulaganja od kojih većina ljudi ima korist.

Kada je u pitanju Grad Požarevac, on se po načinu na koji se održavaju javne rasprave ne razlikuje mnogo od proseka karakterističnog za čitavu Srbiju. Javne rasprave sazivaju se u formi obaveštenja, nakon donošenja nacrta i vrlo mali broj građana iskazuje interesovanje da se pojavi na skupu koji je najčešće u skupštinskoj sali.

U budžetu nisu pokazali interesovanje da javno učestvuju u razgovoru o ovoj temi i uputili su nas na nosioce najviših funkcija u gradu. Nažalost, gradonačelnik Požarevca je još ranije kada smo imali nameru da pričamo o finansiranju medija zauzeo stav da ne učestvuje u ovoj vrsti razgovora. Ni bivši gradonačelnik Miodrag Milosavljević nije želeo da razgovara.

Odazvao se samo nekadašnji zamenik predsednika opštine tokom prošle decenije, Zvonko Blagojević koji je ocenio da je problem sa javnim raspravama u Požarevcu uvek postojao zbog loše organizacije samih skupova i neblagovremenog pružanja uvida u dokumente koji se pripremaju.

On kaže i da nejasno predstavljanje samog dokumenta za posledicu ima nepoverenje građana prema predstavnicima vlasti.

Uglavnom Požarevac nije uspeo da se otvori prema građanima. Budžetski kalendar je počeo da teče i biće zanimljivo kada će i u kojoj meri lokalna samouprava ponuditi građanima da konkretnim predlozima utiču na budžet.

Kakva su iskustva sa učešćem građana u kreiranju budžetu i razvoju lokalne zajednice u inostranstvu.

Dragan Dobrašinović iz Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava prenosi iskustva iz Švedske u kojoj se za konkretne projekte konsultuje najšira društvena zajednica, pa čak i deca koja učestvuju u kreativnim radionicama.

Jednom prilikom, Svetlana Milutinović koja je osimislila uličnu dekoraciju za Požarevac tokom novogodišnjih praznika, otkrila je Boom 93 u čemu je bio ključ njenog uspeha i odličan prijem nove dekoracije kod građana Požarevca.

Ona je objasnila da je u Francuskoj gde je radila slične projekte najvažnije da pitate građane šta žele da vide ili dobiju u svom gradu. Takve studije uređenja manjih površina ili čitavih kvartova rade se minimum mesec dana, a osoba koja realizuje projekat mora da bude na terenu sa građanima i da sa njima razgovara. Sve se snima i zapisuje. Kada se sakupi, pazite sad, oko 1.000 intervjua sve se uklađuje i oblikuje. Dobijate projekat koji u sebi sublimira želje i zahteve najvećeg broja ljudi koji žive na tom prostoru.

Milutinović je prilikom dolaska u Požarevac procenila da je osnovni problem sa načinom na koji je Požarevac ranije uređivao i ukrašavao delove grada - nemarnost, odnsono to što se ne slušaju građani.

Koliko se ozbiljno pristupa rešavanju problema uz učešće čitave zajednice u pojedinim zemljama EU, Dragan Dobrašinović iz Prokuplja ilustruje jednim primerom iz Stokholma.

„Reč je o jednom delu Stokholma. Tu je jedan saobraćajni čvor koji kada je napravljen je bio arhitektonsko čudo. Dolazili su turisti da to gledaju. Sada to izgleda kao stotinu drugih petlji. Šveđani su ranije bili ponosni na tu saobraćajnu petlju. Međutim, ona je sada postala smetnja. Debata o tom objektu, u koju su uključeni svi stručnjaci, vlasti i građani traje od 70-ih godina prošlog veka“.

Za razliku od Stokholma koji decenijama meri kako na najbolji način da reši jednu saobraćajnicu, u Požarevcu je tokom ove godine, iznenada nikao kružni tok na problematičnoj raskrsnici u Zabeli. Mnogi građani bili su iznenađeni kada su radovi počeli jer ih niko nije ni pitao šta žele. Da problem bude veći, izgradnju kružnog toka nije pratila i instalacija odgovarajuće rasvete, tako da su se na već problematičnoj deonici javili dodatni problemi u saobraćaju tokom noći.

Istini za volju isto se radilo i devedetih godina sa požarevačkom obilaznicom koja je brže bolje izgrađena uz katastrofalne propuste.

I dan danas ne postoji rasveta na požarevačkoj petlji, a recimo, deo gde se oblizanica ukršta sa kostolačkim putem je krajnje problmeatično uređen. Naime, iz Kostolca se možete prikljućiti na petlju isključivo u smeru ka beogradu. Druge varijante...ne postoje.

Osnovni problemi u Srbiji kada je u pitanju planiranje leže u razmišljanjima nosilaca javnih funkcija. Pored koruptivnog elementa, postoji i onaj psihološki, ocenjuje Dragan Dobrašinović.

„Oni polaze od pretpostavke da su bogom dani, da su najpametniji samim tim što su izabrani. S druge strane problem kod nas je što je u gotovo svaki projekat uključena i korpucija. Onima koji su uključeni u vlast vrlo je važno da do keša stignu i lako i brzo“.

Slobodan Georgijev iz BIRN-a ističe da je pritisak zajednice na vlast ključan kada je u pitanju izvršavanje obaveza prema građanima. Samo tako opštine i gradovi će se odgovorno ponašati i uključivati zajednicu u donošenje odluka koje se tiču svih građana na određenoj teritoriji.

 

Projekat “Hoću da znam”  (Transparentnost javnih finansija i odgovornost vrsilaca  Javnih funkcija) finansira Evropska unija u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj i stavovi izneti u emisiji su isključiva odgovornost Boom93 i ne odražavaju mišljenja i stavove Evropske unije.

Nema komentara.

Ostavi komentar