Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Javnost i odgovornost

22. 07. 2016.

Autor: U.Urošević Izvor: Boom 93

Slobodan pristup informacijama od javnog značaja (Emisija)

U Srbiji je pravo na dostupnost informacijama od javnog značaja regulisano Zakonom o pristupu informacijama od javnog značaja koji je usvojen 2004. godine. Kada je reč o ovom pravu, veoma je bitno da se ono posmatra pre svega kao sredstvo za uvid u one informacije koje po svom karakteru već pripadaju građanima. Samim tim što nastaju u radu organa javne vlasti, one se odnose na javnost i istoj toj javnosti pripadaju.

Nivo transparentnosti javne uprave u Srbiji, i pored uglavnom zadovoljavajućeg regulatornog okvira, ne nalazi se na zadovoljavajućem nivou, naročito u oblasti prokativne transparentnosti rada državnih organa. Usled niskog nivoa kontrole i delimično zastarelog

formata objavljivanja, glavni instrument proaktivne transparentnosti – informatori o radu državnog organa – ne ispunjavaju svoje predviđene uloge. Prema istraživanju Beogradske otvorene škole iz prošle godine nijedan informator o radu lokalnih samouprava u Srbiji nije bio sačinjen u skladu sa obavezujućim Uputstvom, a nedostajući podaci najčešće su bili vezani za javne finAnsije: budžet, javne nabavke i državnu pomoć, koji su posebno osetljivi za

pojavu koruptivnih aktivnosti. Nizak nivo transprentnosti organa javne uprave dovodi do povećanja mogućnosti pojave koruptivnih aktivnosti, smanjuje mogućnost kontrole građana nad radom državnih organa i onemogućava sprovođenje principa dobre uprave u radu

organa javne uprave u Srbiji.

Proaktivna transparentnost predstavlja objavljivanje informacija pre nego što

ih javnost zatraži. Ona, po definiciji, odgovara konceptu dobre uprave koji, i u

teoriji i u praksi, istražuje modele koji bi omogućili: bolju, efektivniju, efikasniju,

transparentniju upravu, koja je otvorena i za učešće građana.

Kada su u pitanju informatori o radu lokalnih samouprava na teritoriji Braničevskog i Podunavskog okruga, prema ovom istraživanju najtransprentniji je Grad Smederevo, a najnetransparentija opština Smederevska Palanka. Požarevac je po transparentnosti ispod Velikog Gradišta, Velike Plane, Žabara i Žagubice. Dok je stanje vrlo zabrinjavajuće u Kučevu i Kostolcu.

Vanesa Belkić je izvršna direktorka Centra za ravnomerni i regionalni razvoj kaže da je situacija zabrinjavajuća i da postoji veliki broj opština i gradova koji građanima ne omogućavaju direktan pristup dokumentima koji su od javnog značaja.

„To istraživanje je, nažalost, potvrdilo da 12 godina nakon donošenja zakona još uvek ima oko 40 odsto opština i gradova u Srbiji koji imaju manje od 50 odsto propisane sadržine na internetu. Požarevac, prema ovom istraživanju ima 52,3 odsto. Ako je zakonom propisano nekih 12 ili 13 stavki, polovina se ne nalazi u informatoru“.

Centar za ravnomerni i regionalni razvoj uglavnom radi obuke službenika u manje razvijenim opštinama. Belkić kaže da zabrinjava nizak nivo informisanosti službenika za informacije od javnog značaja.

„Dali smo službenicima potpuno identičan test na početku i na kraju obuke sa 10 vrslo jednostavnih pitanja koja su mogli da saznaju iz novina, čitajući ili slušajući medije. Uvodni test je pokazao da je na 40 odsto tih pitanja netačno odgovoreno. Služabenici nisu znali, na primer, kada je donet zakon, kako se zove poverenik za informacije od javnog značaja, da li se na njihovu instituciju primenjuje zakon ili da li su u obavezi da objavljuju informator“.

Apsolutnom neposrednom dostupnošću dokumenata ne može da se pohvali nijedna lokalna samouprava u Srbiji. Iako Novi Beograd pruža 100 odsto predviđenih informacija od javnog značaja u informatoru o radu, tek 8 od 13 dokumenata moguće je pronaći na javnoj web  prezentaciji ove lokalne samouprave. Veliko Gradiše pruža uvid u 9 dokumenata, Požarevac i Smederevo u 7, a Velika Plana u svega 3. Podatke bi trebalo uzeti sa rezervom jer je omogućena dopuna baze informacija. Takođe, određene dokumente, poput strategije održivog razvoja određene lokalne samouprave nemaju.

U ovom istraživanju učestvovala jeTransparentnost Srbija. Programski direktor ove nevladine organizacije, Nemanja Nenadić objašnjava da je lokalnim samoupravama pružena mogućnost da aktivno učestvuju u nadgradnji baze podataka.

„To su neka pitanja, poput budžeta, ali i usluga koje se pružaju građanima, postupku odlučivanja. Gledali smo i sajt, ali i kakva je situacija na licu mesta. Interesovali su nas različiti aspekti njihovog rada, kao što je dodela subvencija, pomoći itd. Sve smo to razradili kroz 80 indikatora, sa 100 maksimalnih poena koje je moguće osvojiti. Nakon toga smo uradili obimna istraživanja u gradovima i opštinama i dali priliku opštinama i gradovima da se izjasne ukoliko smo nešto pogrešili. Ako neki dokument nismo našli na internetu, pitali smo da li postoji. Možda neke opštine i ispunjavaju određene obaveze, ali nisu odgovorile na zahteve koji su im upućeni“.

Inače, neki od dokumenata u koje bi lokalne samouprave trebalo da pruže građanima neposredan uvid su informacije o budžetu i izvršenju budžeta, javnim nabavkama, isplaćenim zaradama...

Plan javnih nabavki u Požarevcu postoji. Pruža detaljne informacije i omogućen je pristup preko informatora. Pored toga, građani mogu neposredno da prate tok pojedinačnih javnih nabavki od raspisivanja do okončanja procedure.

Novi Beograd pruža uvid u plan javnih nabavki, što se odnosi i na izmene i dopune ovog dokumenta, sa jasno iskazanom vrednošću pojedinačne javne nabavke. Smederevo iskazuje kompletnu listu javnih nabavki, ali samo ukupnu vrednost postupaka koji bi trebalo da se sprovedu u budžetskoj godini.

Primera lošeg sprovođena plana javnih nabavki ima. To se pokazalo u Požarevcu, u slučaju bespravnog pregrađivanja pasaža u Tržnom centru Barili tokom juna 2016.godine. Nakon što je građevinska inspekcija donela rešenje o uklanjanju portala koji su postavljeni bez dozvole, ispostavilo se da ne postoji lice kome se poveravaju ovi poslovi jer javna nabavka nije ni raspisana, iako je planirana, a sredstva za tu namenu su takođe planirana u budžetu grada.

Kao najlošije ocenjena opština u Srbiji po pitanju transparentnosti je Gadžin Han koji od 2014.godine ne ažurira informatore o radu, nema plan javnih nabavki, nema spisak usluga koji se pružaju građanima, niti podatke o izvršenju budžeta. U Braničevskom  i Podunavskom okrugu to je Smederevska Palanka. Ova opština po pricipima proaktivne transparentnosti od avgusta 2015.godine građanima ne pruža bilo kakve informacije o javnim nabavkama, poslednji informator o radu ažuriran je u aprilu 2014.godine. Kada pristupite planskim dokumentima nije vam omogućen uvid, već ste prinuđeni da za, recimo Plan generalne regulacije skidate dokument od 2,2 gigabajta.

Poverenik je u svom izveštaju o radu još 2012. godine iskazao zabrinutost zbog nepoštovanja ZOSPIJZ i lošeg stanja informatora o radu. „Analiza informatora organa vlasti koja je vršena u sklopu razmatranja koji su organi dali najveći doprinos afirmisanju prava na pristup informacijama, pokazala je da kod većine organa postoje propusti i neusklađenost sa obavezama iz Uputstva, u jednom ili više poglavlja čak i kod onih koji su imali ažurirane informatore sa svim obaveznim poglavljima. Generalno, najslabije su obrađena poglavlja koja treba da sadrže ‘osetljive’ podatke, one koji se tiču potrošnje novca, odnosno podaci o prihodima i rashodima, podaci o javnim nabavkama, sredstvima iz međunarodne pomoći a vrlo često i podaci o uslugama koje državni organi pružaju građanima.

Informatori o radu bitni su jer postoji stalna obaveza ažuriranja informacija u njima, objašnjava Nemanja Nenadić. Primera radi, lokalne uprave nemaju obavezu da izrađuju web sajtove, dok bi sam informator trebalo da sadrži sve informacije koje su od javnog značaja.

„To je dokument koji svaki organ mora da ima. Međutim, kod nas ne postoji obaveza da gradovi i opštine imaju sajt.“

Ključni segment u dostizanju javne odgovornosti u lokalnim upravama ogleda se u izradi dokumenata preko kojih mogu da se prate postupanja u donošenju odluka, ističe Nenadić.

„Za početak je bitno da se dokumenti izrađuju, da se sprovodi kontrola raspodele novca i prati učinak. Ako se dele subvencije poljoprivrednicima, da se prati kako je to urađeno. Da se zna koga prima gradonačelnik i šta ti ljudi koji dolaze kod njega traže.“

Vanesa Belkić kaže da postoje dva koncepta državne uprave: stari koji podrazumeva monopol vršioca vlasti nad informacijama i savremen koji definiše upravu kao servis građana.

„Dakle, šta je državna uprava? Da li je to poluga vlasti koja drži neki monopol u svojim rukama, sprovodi zakon, a građani su ti koji samo treba da se povinuju? To je stari koncept urave koji je i dalje uvrežen kod nas i ljudi koji rade u upravi misle da građani postoje zbog njih. Savremeno shvatanje jeste da je uprava servis građana i postoji da bi građani mogli na što efikasniji način ostvare svoja zakonom i ustavom utvrđena prava.“

Nenadić kaže da je slobodan pristup informacijama od javnog značaja ključan za suzbijanje korupcije u društvu i obezbeđivanje odgovornosti nosilaca vlasti.

Problem velike zatvorenosti lokalnih samouprava prema građanima snose i pojedinci koji prihvataju takvo stanje, koji su neobavešteni i smatraju da je insistiranje na informacijama način da se zamere lokalnim funkcionerima ili političkim partijama koje vrše vlast, ističe Vanesa Belkić.

Jedno od rešenja koje bi unapredilo proaktivnu transparentnost sastoji se od transformacije informatora o radu iz trenutnog formata običnog pdf ili word dokumenta u drugačiji online format, čime bi se povećala njegova vidljivost za građane, a istovremeno olakšao proces njegovog ažuriranja za određena lica u okviru državnih organa i proces kontrole inspektorata u okviru Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu.

Ovo rešenje predviđa i predstavljanje relevantnih informacija u formatu otvorenih podataka kojim bi se omogućila dalja mašinska obrada, omogućavajući kontrolu javnosti nad radom državnih organa, ali i kreiranje javnih politika zasnovanih na podacima.

Međutim, nisu samo informatori o radu, strateški dokumenti, odluke o budžetu, javne nabavke i pravni akti kojima je regulisan rad lokalnih samouprava problematični kada je u pitanju pravo građana da u svakom trenutku imaju pristup informacijama od javnog značaja.

Kada je reč o ekologiji i zaštiti životne sredine, građani imaju pravo da znaju rezultate monitoringa o kvalitetu vazduha, zemljišta, vode iz lokalnih vodovoda i individualnih bunara. Utisak je da je ova oblast ranije bila u značajnoj meri dostupnija građanima nego što je to slučaj danas.

Grad Požarevac sprovodi javne nabavke za usluge zaštite životne sredine, odnosno za ispitivanje kvaliteta vode u selima, analize vazduha u Požarevcu i merenje nivoa buke u Požarevcu i Kostolcu. Analize su se radile i prethodnih godina, ali se rezultati ne ažuriraju javno.

Građani Grada Požarevca nemaju predstavu o tome kakav vazduh udišu, niti o stepenu buke kojom su svakodnevno okruženi. Ti podaci se ne objavljuju javno, kao ni podaci o kvalitetu vode u seoskim bunarima. Do skoro, građani nisu imali ni približnu predstavu o tome kakva je voda iz lokalnih vodovoda u Požarevcu i Kostolcu, dok vodovod nije počeo javno da objavljuje deo analiza koje dobija od Zavoda za javno zdravlje.

Za praćenje kvaliteta elemenata životne sredine, budžetom Grada Požarevca predviđeno je 9 miliona dinara u 2016.godini.

Prošle godine bio je predviđen gotovo identičan iznos u budžetu za ove usluge. Nije jasno za koga se naručuju ovi poslovi, budući da su poslednji dostupni podaci na sajtu Grada Požarevca ažurirani još sredinom 2014.godine, za buku i zagađenje vazduha, dok podaci za vodu iz bunara u seoskim naseljima ne postoje. Nije ih moguće naći ni na zvaničnoj internet prezentaciji Zavoda za javno zdravlje koji pokriva čitav region. Građani imaju isključivo uvid u godišnji izveštaj o zagađenosti zemljišta. Sve ostale informacije za merenja sakrivene su od javnosti.   

Obaveza svake javne institucije je da tražiocu pruži informaciju od javnog značaja.

U lokalnim organima vlasti postoje službenici čija je ovo nadležnost. Oni, međutim uglavnom nisu prepreka da se informacije dobiju, objašnjava poverenik Rodljub Šabić i dodaje kako i oni postupaju po nalozima svojih nadređenih čija odgovornost mora biti jasno uređena.

„U velikom broju organa vlasti postoje lica ovlašćena za postupanje po zakonu o dostupnosti informacija. Mnogi od tih ljudi pokušavaju da rade savesno. Međutim, svi znamo da to ne zavisi samo od njih. Ako sam ja starešina nekog organa, nećete dati dokument ako ja to izričito zabranim, a bićete odgovorni zbog kršenja zakona što je nonsens.“  

Dejan Milenković iz Komiteta pravnika smatra da službenici za informacije od javnog značaja nisu nezavisni, već da sve što rade podleže kontroli njihovih pretpostavljenih.

„Nemate potpuno samostalno lice koje postupa po zahtevima, već svi podležu nekoj kontroli pretpostavljenih najviših funkcionera. Ono što je kompromitujuća informacija ne zavisi od tog ovlašćenog lica, već od pretpostavljenog. Tu, u stvari, bi trebalo da se menja zakon.“

Vanesa  Belkić iz Centra za ravnomerni i regionalni razvoj kaže da jedinice lokalne samouprave mogu i ne moraju da imenuju službenika koji odgovara na zahteve, ali da je odgovornost na načelnicima lokalnih uprava.

Požarevac je jedna od sredina sa upadljivo malim brojem žalbi prema povereniku, ali i zahteva koji se podnose. U informatoru o radu lokalne uprave navedena su najčešža pitanja koja ovom organu postavljaju tražioci informacije.

Najčešće tražene informacije od javnog značaja su bile vezane za plate zaposlenih i druga

primanja, izdvajanja u budžetu Grada za pojedine namene, informacije vezane za pojedine predmete u nadležnosti Gradske uprave Grada Požarevca, najčešće Odeljenja za inspekcijske poslove, informacije vezane za zaštitu životne sredine i dr.

Navodi se i da nije bilo nijednog zahteva na koji do sada nije odgovoreno, izuzev ako je zahtev morao biti odbijen zbog zakonskih ograničenja. Rodoljub Šabić kaže i da je najveći problem u dostupnosti informacija u Srbiji kod državnih institucija i trošenju državnog novca i da se to odnosi i na najveći broj zahteva koje poverenik dobija od građana u lokalnim sredinama.

Ključnu ulogu u nadzoru trošenja javnog novca ima nevladin sektor i mediji.

Novinar, Dušanka Novković kaže da često koristi mogućnost pristupa informacijama od javnog značaja prilikom istraživanja, ali da nije zadovoljna učinkom.

„Moje iskustvo je da ne dobijem odgovor, pa se žalim povereniku ili da sam postavila veliki broj pitanja i da sam time zloupotrrbila zakon. Nekad se ne žalim povereniku kako ne bih ostala bez izvora u javnom preduzeću ili upravi“.

Od javnih službi se veoma teško dobijaju informacije. Ili se odlaže u nedogled ili se daju poluinformacije, ide se linijom da će se novinar umoriti i odustati jer je sistem birokratije teško razmrsiti. Čak ni preko poverenika za informacije od javnog značaja često ne može da se dodje do podataka, kaže Novica Savić, novinar RTS-a.

Međutim, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić ističe da više od 90 odsto zahteva koje dobija bivaju pozitivno rešeni. Problem je kada se građani ne žale na postupanje organa vlasti i tada po pravilu ostanu uskraćeni za informaciju. On primećuje da se institucija povernika poistovećuje sa antikorupcijskim organima što ona u suštini nije.  

Belkić kaže da podjednako svaka informacija koja ukazuje na neregularnosti bi trebalo da bude podeljena javno. Ona je pozvala civilni sektor da se ne zadovolji dobijanjem informacije jer se samo kvalitetnim nadzorom mogu menjati prilike na bolje.

Ono što je zanimljivo jeste da više od 60 odsto zahteva za pristup informacijama od javnog značaja dolazi od samih građana, što je i bio cilj zakona, ističe Dejan Milenković iz Komiteta pravnika za ljudska prava koji je i autor Priručnika za primenu zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja odnosi se samo na javna preduzeća u kojima država ima više od 50 odsto svog kapitala. Belkić kaže da je to loše i da građani imaju pravo da znaju gde se troši njihov novac.

Ona smatra da javna preduzeća imaju više zainteresovanosti da sakriju određene informacije u odnosu na lokalne uprave.

Zašto su javna preduzeća najmanje voljna da pruže informacije? Nemanja Nenadić kaže da imju najmanje službeničke kulture, za razliku od opštinskih uprava i ministarstava.

„Često ulogu da postupaju po zahtevima dobijaju ljudi koji čak nisu ni pravnici, nego se bave odnosima sa javnošću. Deo problema nastaje zbog nedovoljne obučenosti i pripremljenosti za sprovođenje zakona, ali svakako ima tu dosta zle volje i želje da se sakriju informacije.“

Kada su u pitanju javna preduzeća i ustanove, svakako jedan od drastičnijih primera  nepružanja informacija od javnog značaja zabeležen je po pitanju pogoršanja kvaliteta vode za piće u gradskom vodovodu Požarevca u jesen prošle godine. Ni danas nije jasno u kom periodu su nitrati u vodi za piće premašivali maksimalno dozvoljene vrednosti propisane zakonom.

O problemu sa kvalitetom vode građani su oktobru prošle godine saznali preko medija, dok su institucije najmanje nedelju dana o tome ćutale. Naime, pre nego što je požarevačkom vodovodu zvanično zabranjena distribucija vode za piće i pripremanje hrane, nijedna institucija u Požarevcu nije javno objavila nijedan dokument koji u sebi sadrži podatke o pogoršanju zdravstvene ispravnosti vode za piće. Takvim podacima raspolagao je Zavod za javno zdravlje koji je vršio ispitivanja kvaliteta, kao i JKP Vodovod i kanalizacija koja je naručilac ispitivanja. Nije jasno da li je dokumentacija bila dostupna pojedinim funkcionerima Grada Požarevca. U svakom slučaju niko od rukovodilaca u lokalnoj samoupravi i javnim preduzećima i ustanovama nije javno izašao pred građane sa jasnim preporukama o korišćenju vode iz gradske mreže do zvanične zabrane distribucije vode za piće.

Direktor Vodovoda Saša Valjarević tada je rekao da nema pravo da tako nešto uradi, već da postupa isključivo po zvaničnim preporukama Zavoda za javno zdravlje koje su javno objavljene u pisanom obliku tek tri dana po proglašenju zabrane.

Takođe, pre rešenja o zabrani distribucije vode u oktobru 2015.godine, Grad Požarevac, Zavod za javno zdravlje i Vodovod i kanalizacija zvanično nisu objavljivali dokumenta koja ukazuju na kvalitet vode za piće.  To trenutno čini samo Vodovod i kanalizacija i takva praksa je nastavljena nakon normalizacije u snabdevanju po pitanju zdravstvene ispravnosti vode za piće.

Zanimljivo je da je javna ustanova Zavod za javno zdravlje kasnije odbila da po zahtevu o dostupnosti informacija od javnog značaja javnosti dostavi podatke o ispitivanim uzorcima vode u mesecima koji su prethodili zabrani distribucije vode za piće. Rezultate ispitivanja, doduše nepotpune dostavilo je javno preduzeće Vodovod i kanalizacija. Problematično je da navedeni rezultati ispitivanja pokazuju da je mnogo ranije dolazilo do proboja nitrata na pojedinim tačkama u mreži, a da o tome građani nisu bili obavešteni.      

U toku su žalbeni postupci pred kancelarijom povernika zbog odbijanja da se pruže informacije javnosti u slučaju Zavoda za javno zdravlje, odnosno zbog dostavljanja nepotpunih informacija u slučaju Vodovoda i kanalizacije. 

Još jedan primer nepružanja informacija od javnog značaja, odnosno nedovoljno jasnih informacija odnosi se na primenu novog tarifnog sistema u javnom preduzeću Toplifikacija.

To preduzeće je prošle godine izvršilo izmene u obračunu utroška toplotne energije koje su dovele do toga da pojedini korisnici dobiju značajno korigovane račune u odnosu na one koje su do tada plaćali.

Najbitnije promene koje su izazvale najveće nezadovoljstvo među korisnicima odnosile su na varijabilni deo računa koji se odnosi na plaćanje po utrošku toplotne energije.

Većina građana bila je ubeđena da račune plaća na osnovu mesečnog utroška dok nisu uvideli i da po prestanku grejanja dobijaju račune sa jednakim iznosima.

Čelnici Toplifikacije tada su objasnili da je potrošnja bila obračunata kao akontacija i da će tek po preseku stanja nakon merenja utroška dobiti korigovane račune, uvećane ili umanjene u zavisnosti od realne potrošnje.

Na ovaj način građani nisu dobili realan uvid u stvarnu mesečnu potrošnju na osnovu koje bi mogli da planiraju utrošak energije, a došli su u bizarnu situaciju da trošak po utrošku plaćaju tokom čitave godine. U Toplifikaciji su to objasnili time što bi mnogi računi za iskazan realni utrošak tokom sezone bili srastično uvećani. Ispada da su u Toplifikaciji izašli u susret potrošačima, ali su ih o tome obavestili tek po okončanju grejne sezone, što je mnoge neprijatno iznenadilo.

 Iskustvo govori da mnoga javna preduzeća i insitucije radije plaćaju novčanu kaznu, nego što postpuju po zahtevima za pristup informacijama od javnog značaja. Belkić kaže da je nužno da se utvrdi njihova obaveza da pruže informaciju iza koje mogu da stoje određene zloupotrebe.

Nemanja Nenadić iz Transprentnosti Srbija smatra da je nužno utvrditi individualnu odogovornost i kažnjavanje pojedinaca koji odbijaju da pruže informaciju od javnog značaja.

Dejan Milenković navodi da je nužna promena kaznene politike i uvođenje neke vrste administrativnog izvršenja u pogledu zahteva za pristup informacijama od javnog značaja. Ipak, u trenutnoj političkoj klimi, on smatra da je bolje zadržati se na postojećim rešenjima.

Vanesa Belkić iz Centra za ravnomerni regionalni razvoj kaže da su u nešto više decenije postojanja zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja napravljeni značajni pomaci, ali da je nužno ojačati kadrovski kapacitet službe poverenika i nastaviti sa edukacijom.

Nemanja Nenadić upozorava da je do isteka mandata Rodoljubu Šabiću 2018.godine nužno uspostaviti punu primenu zakona o dostupnosti informacija jer smatra da je upravo njegovo zalaganje bilo ključno u implementaciji zakona u praksi.

Naredne godine ističe i mandat zaštitniku građana Saši Jankoviću. Dejan Milenković smatra da je veliki problem što su u dosadašnjem radu institucije poverenika posmatrane kao protivnici vlasti i to je bilo karakteristično za sve garniture koje su vladale u Srbiji.

On izražava i bojazan da stepen implementacije zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja neće održati nivo koji trenutno postoji ukoliko bi se drugoj osobi poverila ova funkcija.

Zabrinjava što, kako je nedavno rekao Šabić u medijima "kuljaju informacije koje u njima ne bi smele da se nađu - od medicinske dokumentacije, do rezultata poligrafskog ispitivanja".

U intervjuu za agenciju Beta, on je upozorio da se na taj način krši zakon, ali i Kodeks novinara Srbije, u kojem se navodi da će se mediji uzdržati od iznošenja poverljivih informacija, čak i onda kada ih organi vlasti učine dostupnim i precizira se da "greška organa vlasti nije dozvola za kršenje etike".

On je podsetio da Ustav izričito zabranjuje obradu podataka o ličnosti, osim, ako cilj njihovog prikupljanja nije u skladu sa zakonom.

Kancelarija povrenika beleži porast broja pritužbi i intervencija. U oblasti slobode pristupa informacijama broj pritužbi je od 2009. godine dvadeset puta veći.

Kada su u pitanju državne institucije, po broju pritužbi prednjači Ministarstvo unutrašnjih poslova, ali to nije realna slika stvari, pošto je MUP najveći sistem kojem se ujedno i upućuje i najveći broj zahteva.

Govoreći o radu državnih institucija on je podsetio i na to da su najviši državni organi dužni da dostavljaju informator o radu, ali da se ta zakonska obaveza uglavnom ne sprovodi.

Od šest najviših institucija - predsednik države, Vlada, Skupština, Vrhovni kasacioni sud, Ustavni sud i državni javni tužilac, samo je Vrhovni kasacioni sud prošle godine dostavio informator o radu u skladu sa zakonom.

 

Projekat “Hoću da znam”  (Transparentnost javnih finansija i odgovornost vrsilaca  Javnih funkcija) finansira Evropska unija u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj i stavovi izneti u emisiji su isključiva odgovornost Boom93 i ne odražavaju mišljenja i stavove Evropske unije.

 

Nema komentara.

Ostavi komentar