Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Javnost i odgovornost

19. 12. 2016.

Autor: U.Urošević Izvor: Boom 93

Medijske reforme i njihova efikasnost

Srbija i Rumunija su, prema rezultatima istraživanja Indeksa klijentelizma u medijima za 2015. godinu, u odnosu na merenja iz prethodne godine zabeležila najznačajniji pad u sposobnosti društva i države da otkrije i spreči klijentelističku praksu u medijima.

Istraživanje je istovremeno sprovedeno u šest zemalja jugoistočne Evrope (Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Rumuniji).

Zajedno sa partnerima, u Srbiji su istraživanje sproveli Nezavisno društvno novinara Vojvodine (NDNV) i Komitet pravnika za ljudska prava YUCOM.

Merenje Indeksa pokazalo da je u svim zemljama obuhvaćenim istraživanjem zabeležen pad indeksa, koji se u najvećoj meri odnosi na dostupnost i kvalitet podataka o vlasništvu nad medijima, zakonodavnom okviru, kao i finansiranju medija i medijskim slobodama.

Istraživanje je pokazalo da ne postoji institucionalni i društveni kapacitet država da se suprotsave klijentelističkoj praksi u medijima.

Podaci ukazuju i na to da su mediji "instumentalizovani i od strane vlasnika i od strane finansijera" koji ih, stavljajući ih pod takvu vrstu kontrole, podređuju sopstvenim partikularnim interesima.

Šta se dešava u srpskim medijima i u kojoj meri su se novi zakoni koji je trebalo da donesu promene, pre svega u tome da mediji budu manje zavisni od države i političkih uticaja, primenili i pokazali uspešnim u praksi.  Jer, prilično je jak utisak da smo u poslednje dve do tri godine u retrogradnom hodu po pitanju medijskih sloboda.

Kako je u Srbiji protekao proces privatizacije medija i prelazak na projektno sufinansiranje, možda najbolje ilustruju izveštaji relevantnih medijskih i novinarskih udruženja koje su iskazali negativne ocene.

Medijska scena poslovno i finansijski se nalazi u kritičnoj situaciji, a dobar deo koncepta projektnog finansiranja dobio je socijalnu funkciju, ocenio je predsednik Asocijacije medija, Zoran Sekulić.

“Projekti se kroje u velikoj meri ne zbog javnog interesa, već zarad pukog preživljavanja medija. U takvoj situaciji mediji nisu dovoljno zainteresovani ni mnogo motivisani niti u mogućnosti da se bave kontrolom trošenja tog novca. Bojim se da za sada nešto što je bila lepa želja u pregovaranjima o tekstu medijskih zakona u privim godinama primene ne ne daje neke rezultate, već se pretvara u svoju suprotnost“, rekao je on.

Ta suprotnost se ogleda u tome što je broj medija nastavio da se uvećava, dok je ukupan reklamni budžet u opadanju.

Na medijskoj sceni su pre tri godine ukupni reklamni budžeti iznosili oko 175 miliona evra na godišnjem nivou. Ove godine teško da će biti više od 135 miliona evra, rekao je Sekulić.

On je naveo da imamo državu koja se formalno povukla iz vlasništva u medijima u jednom procesu koji nije u potpunosti završen i koji je dao protivrečne  rezultate. Država je do 2015.godine iz budžeta izdvajala oko 25 miliona evra za medije u kojima je bila u vlasništvu,  od toga okvirno 5 miliona evra iz republike, 3 miliona na pokrajinskom nivou i oko 16 miliona evra sa nivoa lokalnih samouprava.

Ono što može da se primeti jeste da su prelaskom na projektno finansiranje budžeti znatno manji nego što je bila količina novca kojeg je država ranije davala medijima u kojima je bila vlasnik, istakao je Sekulić.

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine,  Nedim Sejdinović kaže da je Srbija 2014. godine, zahvaljujući upravo medijskim zakonima, imala rast na lestvicama koje istražuju medijske slobode, ali da  2 godine posle toga je na sceni potpuno obrnuta situacija od one koja je bila očekivana.

Sejdinović kaže da postoje svedočenja novinara koji su zaposleni u medijima koje je kupio Radoica Milosavljević i koji tvrde da je upravo funkcioner SNS-a, Bratislav Gašić dolazio i s njima pregovarao o platama.

Tanja Maksić, koordinatorka programa Balkanske istraživačke mreže (BIRN) ističe da je zakon predvideo nekoliko korektivnih mehanizama u procesu privatizacije. Međutim, svi ti mehanizmi su zatajili.

Uprava za sprečavanje pranja novca je trebalo da proveri buduće vlasnike, REM i Ministarstvo za kulturu i informisanje je trebalo da proveravaju koncentraciju na tržištu elektronskih i štampanih medija. Takođe, predviđa se da novi vlasnici treba da ulažu novac u medije da bi ih osnažili. Zatim, da se 5 godina očuva kontinuitet medijskih sadržaja, uređivačke politike i koncepcije. Svaka od tih instanci je dopustila da se bez poštovanja ovih obaveza ide dalje u privatizaciju, navela je ona.

Svetozar Raković iz NUNS-a smatra da izuzetno loše funkcioniše komunikacija Medijske koalicije sa lokalnim samoupravama. U nekim slučevima ona doslovno ne postoji.

On je ocenio da je problem i što se jako retko objavljuju objašnjenja na koji način se sredstva raspodeljuju na konkursima.

Ono što je upadljivo u vezi projektnog finansiranja je da postoji još uvek mnogo nejasnoća šta bi zapravo trebalo da bude javni interes lokalnih samouprava. Problemom njegovog definisanja imaju kako lokalne samouprave, tako i mediji koji konkurišu za novac iz budžeta.

U dobrom delu lokalnih samouprava se ne shvata pojam javnog interesa, a nema ni političke volje da se primeni Zakon o javnom informisanju kaže Snežana Milošević iz Lokal presa.

Kad se govori o određivanju toga šta je javni interes, problem je pre svega u medijima, kaži medijski ekspert Dušan Mašić.

“Javni interes se prepoznaje tako što prvo vidite da li postoje ili ne postoje mediji. Živim u londonu već 12 godina i bukvalno na dnevnom nivou pratim šta se dešava. To se nekim ljudima ne sviđa. Problem su mediji. Mislim da gotovo više i nemamo medije. To je tragedija nas koji se više od 20 godina bavimo medijima. Još veća tragedija za sve vas koji bi želili da mediji odigraju tu ulogu koju bi trebalo da odigraju. Nema kontrole ni finansija, ni vlasti, nema nikoga ko bi postavio pitanja i tražio odgovore koji vas zanimaju”.

Model konkursnog finansiranja bi trebalo očuvati, a isto vreme stremiti ka tome da se smanji politički uticaj smatra Tanja Maksić.

Balkanska istraživačka mreža BIRN je ove godine radila evaluaciju medijskih projekata u pojedinim opštinama u cilju da pokaže realne efekte i domete u prve godine projektnog sufinansiranja u Srbiji.

Tanja Maksić ističe Smederevo, kao jedan od pokaznih primera kako je sprovođeno projektno sufinansiranje.

Smederevo je najlošije izveden projektni ciklus sa najlošijim programima, a ocena je da je to posledica pre svega smederevske uprave i njihove gradonačelnice, Jasmine Avramović koja ima dugu istoriju loše saradnje sa medijima.

Kako je izgledalo projektno sufinansiranje u gradovima i opštinama Braničevskog i Podunavskog okruga može da pored Smedereva, posluži i primer Velike Plane u kojoj je načelnik uprave doneo konačno rešenje u kome je da preinačio predlog komisije koja je vrednovala projekte u oblasti javnog informisanja.

Iako su i članovi komisije za dodelu sredstava  koju su činili predstavnici novinarskih i medijskih udruženja i dva člana komisije imenovana na predlog opštine, usaglasili stavove u  proceni koje projekte i sa kojim iznosima  bi trebalo podržati, tadašnji Vladimir Stanić  je kod 5 projekata preinačio iznose, a jedan, koji je komisija predložila za sufinansiranje, u potpunosti ignorisao odlučivši da mu ne dodeli sredstva.

Od aprila 2015. do aprila 2016, putem konkursnog sufinansiranja država je izdvojila više od 2 milijarde dinara, a ovaj proces je poslužio da se novim vlasnicima nadomesti novac koji su oni trebalo inicijalno da ulože u kupovinu medija.

Kad je u pitanju finansiranje medija javnim sredstvima potrebno je da se napravi razlika između usluge i medijskog sadržaja. Medijski sadržaj informisanja o radu određenog organa lokalne samouprave nije usluga, a funkcioneri to rade ili nesvesno ili namerno kako bi novac dodeli određenim medijima.

Požarevac se nije odrekao javnih nabavki za usluge informisanja o radu lokalne samouprave i izveštavanja sa značajnih manifestacija i važnih događaja.

Ocenjujući ove javne nabavke državni revizor je naveo da u njima nije obezbeđena garancija kvaliteta, već je navedena opisna specifikaciju traženih usluga sa elementima koji se ne mogu da se objektivno odrede jer podležu subjektivnom procenjivanju koje su to značajnije manifestacije ili važniji događaji.

Požarevac nije jedina lokalne samouprava koje, putem javnih nabavki, plaćaju reklamiranje svog rada, obesmišljavajući na taj način suštinu medijskih reformi, koja se sastoji u drugačijem, nediskriminatornom sufinansiranju javnog interesa u sferi javnog informisanja, putem javnog konkursa i kroz rad nezavisnih stručnih komisija.

Požarevac je pored javnih nabavki raspisao i konkurs za projektno sufinansiranje, dok je Gradska opština Kostolac u javnoj nabavci za medije objedinila oglašavanje i informisanje.

Kostolac je najpre za radio i televiziju ograničio područje pokrivanja na zonu gradske opštine, a zatim tražio od medija koji konkurišu da izraze jedinične cene usluga, među kojima su pored oglasa i informativni sadržaji, poput vesti. Na sve to je kao najvažniji kriterijum postavio najnižu zbirnu cenu jediničnih cena za navedene usluge. Iako se tražilo da radio koji konkuriše izrazi cene za oglašavanje i objavljivanje na webu, ugovor je dodeljen mediju koji u tom trenutku nije imao web stranu, dok je drugom mediju koji je učestvovao je prilikom otvaranja ponuda skrenuta pažnja da ne može besplatno da emituje vesti, odnosno da ih ne naplaćuje.

Utisak je da Srbija državne medije menja za privatne koji su politički podobni. S druge strane zbog nedostatka političke volje ili upravo zbog toga što je ona jasno izražena, regulatorna tela poput REM-a ne obavljaju svoj posao, dok agencija Tanjug emituje vesti i godinu dana nakon što je formalno prestala da postoji.

U Srbiji se veliki broj zakona donosi po hitnom postupku, što znači da nema javne i stručne diskusije, a to dovodi do neusklađenosti postupanja i nemogućnosti primene zakona. To dovodi do nejasne nadležnosti državnih organa. Tako je privatizaciju medija bila usporena i neadekvatno primenjena.

Posle pet godina, kada Medijska strategija ističe, problematično da se i sada govori da li je ispunila ciljeve izlaska države iz vlasnistsva u medijima, zatim o načinu finansiranja, transparentnosti medijskog vlasništva i nezavisnosti javnih servisa.

Nema komentara.

Ostavi komentar