Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Da se razumemo

28. 11. 2018. Požarevac

Autor: N. Stojićević Izvor: Boom 93

Pristupačnost i barijere

Srbija zaostaje za drugim zemljama, kada su u pitanju prilagođavanje, pravila i standardi pristupačnosti. Postoji nekoliko barijera sa kojima se suočavaju invalidi: fizičke ili arhitektonske prepreke, zatim prepreke u oblastima komunikacija i pristupa informacijama, netolerancija, ignorisanje i socijalna distanciranost tzv. psihosocijalne prepreke i institucionalne prepreke. Sve ove prepreke čine položaj osoba sa invaliditetom još težim i komplikovanijim.

Osoba sa invaliditetom označava osobu sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću, koja usled društvenih ili drugih prepreka nema mogućnosti ili ima ograničene mogućnosti da se uključi u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li može da ostvaruje pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške. Pristupačnost karakteriše svako mesto, stvar, uslugu kojoj osoba sa invaliditetom može lako prići, u nju ući, njome rukovati, u njoj učestvovati, ili je koristiti bez opasnosti, samostalno i sa dostojanstvom.

Domovi zdravlja, filijale PIO fonda, kao i prostorije centara za socijalni rad nepristupačni su za građane sa invaliditetom. Pored otežanog pristupa javnim institucijama, osobama sa invaliditetom je još uvek otežan pristup informacijama od javnog značaja, a kao glavni razlozi navode se nedostatak strategija i planova prema kojima bi se javni objekti prilagođavali svim kategorijama stanovništva.

Ovo je jedan od zaključaka posebnog izveštaja Zaštitnika građana “Pristupačnost za sve”, o kome govore predstavnici Zaštitnika građana kao i nevladinih organizacija koje zastupaju prava osoba sa invaliditetom.

Glavni cilj ovog izveštaja jeste utvrditi šta se zaista dešava na terenu, koji su pravi problem građana.

Zamenica zaštitnika građana Gordana Stevanović kaže da se uvek kao glavni problem u uređivanju pristupačnosti objektima ističu finansijska sredstva. Ipak, ona smatra da se nedostatak sredstava može nadomestiti dobrim planiranjem, što su neke jedinice lokalne samouprave i pokazale.

Ivanka Jovanović, izvršna direktorka Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, navodi da se o problemima osoba sa invaliditetom ne može govoriti a da se pažnja ne posveti pristupačnosti javnim uslugama. Iako postoji dobar pravni okvir, počevši od Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, ratifikovane 2009. Godine, pa do domaćih zakona, problem pristupačnosti je i dalje prisutan.

Ona dodaje da još uvek nema sveobuhvatnog plana i strategije za uklanjanje barijera, koje su očigledne u objektima centara za socijalni rad, školama, domovima zdravlja, ali i na javnim servisima gde je udeo emisija sa prevodom na znakovni jezik svega dva procenta.

“Centri za socijalni rad su institucije koje su vrlo važne za ostvarivanje brojnih prava kada govorimo o ovoj kategoriji građana, a najveći broj centara u Srbiji apsolutno nije pristupačan. Nigde ne možete otići u kancelarije koje sun a spratu, a u većini slučajeva one sun a spratu. Takođe, ne postoje tumači za znakovni jezik i problem sa dokumentacijom, sa potpisivanjem ukoliko se radi o osobi koja ne vidi”, ističe Jovanović.

Pristupačnost je osnovni preduslov za jednako učešće i uključenost osoba sa invaliditetom u društvo, jer bez nje nema ravnopravnosti, inkluzivnog obrazovanja, školovanja ili zapošljavanja, samostalnog života ili kretanja, odnosno poštovanja ljudskih prava osoba sa invaliditetom, zaključuje ona.

Organi javne vlasti, koji uprkos zakonu ne ruše fizičke i komunikacijske barijere u odnosu sa osobama sa invaliditetom su brojni, jer ni danas, nakon dvanaest godina od donošenja Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, oni nemaju jednake mogućnosti u ostvarivanju prava na obrazovanje, zdravstvo, zapošljavanje, kulturne i sportske sadržaje.

Ovo potvrđuje i izveštaj poverenice za zaštitu ravnopravnosti, Brankice Janković, u kome se navodi da za dve trećine osoba sa invaliditetom većina institucija nije pristupačna.

“Treba uzeti u obzir da to u nekim slučajevima iziskuje i veća novčana sredstva i da zbog toga treba napraviti sveobuhvatan plan kako da se ovo pitanje reši. Izveštaj Evropske komisije je identičan kao i naš izveštaj i naša je preporuka da se ovom pitanju otklanjanja barijera treba pristupiti sistematski”, kaže Janković.

Osobe sa invaliditetom sa poteškoćama se susreću i kada bi da plate račune. Od 1.685 pošta, tek 638 nema fizičke barijere, pokazuju podaci ovog preduzeća. Srđan Jovanović iz “Pošta Srbije” pojašnjava to.

“Izrada jedne rampe košta 250.000 – 350.000 dinara, tako da mi svake godine budžetom predviđamo po šest do sedam rampi za invalide”, ističe Jovanović.

Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Djordjević navodi da je za sledeću godinu obezbeđeno dodatnih 50 miliona dinara za konkurse za udruženja osoba sa invaliditetom.

Prema njegovim rečima, usvojenim Predlogom budžeta za 2019. godinu planirano je povećanje za 12,5 odsto u odnosu na budžet za tekuću godinu.

Djordjević je na 8. izbornoj skupštini Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije (NOOIS) rekao  da je Ministarstvo u oblasti zaštite i unapredjenja položaja osoba sa invaliditetom postiglo do sada odlične rezultate i da veruje da će se uspešna saradnja sa tom organizacijom nastaviti.

"Dodelom sredstava preko Programskog konkursa za unapredjenje položaja osoba sa invaliditetom u Srbiji u 2018. godini, koji smo uspeli da uskladimo sa donošenjem Zakona o budžetu, omogućili smo nesmetan rad 35 saveza i 543 lokalne organizacije, kao i kontinuirano sprovodjenje različitih aktivnosti usmerenih ka unapredjenju položaja osoba sa invaliditetom", rekao je Djordjević.

U Požarevcu postoji nekoliko ustanova koje imaju rampu za osobu sa invaliditetom, zgrada Pošte, Dom zdravlja, Opšta bolnica, odeljenje neurologije i Centar za dnevni boravak dece ometene u razvoju, što nije dovoljno.

Jasmina Turudić iz Centra za dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju ukazuje na postojanje fizičkih barijera i smatra da još uvek kao sredina nismo spremni da prepoznamo te prepreke i da ne postoji dovoljno razvijena svest o fizičkim barijerama kod telesno-invalidnih osoba.

“U nekom daljem periodu, pošto je populacija osoba sa telesnim invaliditetom otprilike i najveća, na nivou grada tokom planiranja i izvođenja pojedinih radova uvek voditi računa o tome da dostupnost određenih objekata i institucija mora biti prioritet u određivanju tokova radova”, kaže Turudić.

Ona kao primer navodi korisnika usluge koja je namenjena promociji osnivanja usluge dnevnog boravka za odrasle osobe sa invaliditetom, koji živi u zgradi u kojoj ukoliko nema ko da ga iznese, ne može da dođe da koristi uslugu koja se organizuje. Previše stepenika, nepostojanje lifta i njihova nedostupnost, kao i previse kosina su sve prepreke sa kojima se ove osobe suočavaju.

Ivan Jović, član graskog veća ističe da je Požarevac ušao na mapu gradova pristupačnosti i da se grad trudi da uklanja postojeće barijere izdvajanjem iz budžeta, koja nisu dovoljna, ali se svake godine povećavaju.

“Neke od barijera su uklonjene, a budžetom za 2019. godinu ćemo predvideti da se svi pristupi koji su potrebni da se ugrade u budžet kako bi u toku godine mogli da se reše. U zgradi Načelstva se postavlja rampa, sa druge strane, zato što je zgrada pod zaštitom spomenika kulture, pa nije dozvoljeno da rampa bude sa prednje strane. Na taj način osobe sa invaliditetom če moči nesmetano da dodju do gradske uprave i da završe neophodne stvari”, navodi Jović.

Božidar Bojković, iz Saveza Slepih i slabovidih u Požarevcu kao jednu od glavnih barijera sa kojima se suočavaju slepe osobe navodi nedostatak zvučnih semafora. On kaže da je Požarevac među prvim gradovima u Srbiji imao zvučne semafore, ali da su usled neservisiranja oni ostali pokvareni.

“Došlo je do dotrajalosti i kvara tih semafora i od tada ti semafori ne rade. Nadamo se da ćemo na neki način kada se stvore uslovi da se ti semafori nameste, jer trenutno u gradu nema nijednog zvučnog semafora, a bilo ih je osam”, kaže Bojković.

On ističe da je ipak nerazumevanje za slepe osobe jedna od najzastupljenijih predrasuda o slepima.

Znakovni jezik je u Srbiji priznat kao sredstvo komunikacije gluvih osoba, ali do sada nisu ustanovljene institucije koje bi se bavile kontinuiranim podučavanjem srpskog znakovnog jezika. Zakon o upotrebi znakovnog jezika usvojen je 28. aprila 2015. godine, međutim period od tri godine koliko je on na snazi nije dovoljan da se može meriti uspešnost njegove primene u smislu poboljšanja kvaliteta života gluvih osoba u Srbiji. U Savezu gluvih i nagluvih u Požarevcu postoje dva prevodioca za znakovni jezik koji su odobreni po projektu u okviru Lokalnog akcionog plana.

“Potrebe naših članova nadaleko prevazilaze samo jednu osobu koja je angažovana na poslu tumača”, navode iz ovog Saveza.

Međutim, ono što bi veoma pomoglo da se uklone brojne barijere sa kojima se gluve osobe suočavaju je organizovanje nekih mini škola za znakovni jezik, ali ovo Lokalnim akcionim planom za ovu godinu nije odobreno, ističe Vlada Bošković, iz ovog Saveza.

Takođe on kaže da gluve osobe ne mogu da iskoriste sve mogućnosti koje se pružaju pre svega prilikom odlaska u bioskop ili gledanjem televizije.

Prvo mesto Nagrade za pristupačnost grada 2018. osvojio je grad Lion u Francuskoj. Poznat kao „grad svetla”, Lion je velika evropska metropola smeštena na raskršću severne i južne Evrope.

Grad Lion doneo je odluku da pristupačnost reši kao međusektorski problem i da ulaže najpre u stvaranje uključivog okruženja bez prepreka. Sa dva motiva, fizičkom pristupačnošću i pristupačnošću gradskom životu, Lion je pokrenuo program koji je počeo 2006. i traje do 2024 godine.

Lokalna udruženja, uključujući osobe s invaliditetom i starije osobe, aktivno učestvuju u predlaganju prioriteta, ispitivanju mogućnosti i praćenju  napretka u njihovom ostvarivanju. Između 2008. i 2020. godine uložiće 97 miliona evra u pristupačan metro i pristupačne tramvaje. Svi autobusi i većina autobuskih postaja već su pristupačni.

Usluga Optibus, namenjena osobama s invaliditetom, osigurava više od 100 000 putovanja godišnje, a 4 800 putovanja obavlja se pomoću usluge Optiguide, koja pruža informacije od vrata do vrata i individualne vodiče koji omogućavaju ljudima da samostalno putuju javnim prevozom.

Upotreba tehnologije za uklanjanje prepreka, Internetska stranica grada, ima poseban deo namenjen osobama s invaliditetom u kojem su prikupljene sve korisne informacije o pristupu i drugim pitanjima. Gradske novine dostupne su na Brajevom pismu i u audio formatima.

Zoran Pašalić, zaštitnik građana je, u saradnji sa Timom za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Srbije i Stalnom konferencijom gradova i opština, nagradio opštinu Svilajnac i gradove Novi Sad i Kruševac za najveći doprinos razvoju svih oblika pristupačnosti na svojoj teritoriji, odnosno u svom okruženju u 2017. godini.

Opština Svilajnac je kandidovala inicijative koje je sprovela, i to inicijativu podrške razvoju inkluzivnog obrazovanja, inicijativu za obezbeđivanje prevoza i domskog smeštaja u skladu sa potrebama korisnika, inicijativu uspostavlanja usluge dnevnog boravka za decu i mlade osobe sa smetnjama u intelektualnom razvoju, kao i inicijativu rekonstrukcije Doma zdravlja "Svilajnac".

Radmila Stjepović iz Društva za cerebralnu i dečiju paralizu kaže da je grad umnogome doprineo izgradnjom parking mesta i rampi za osobe sa invaliditetom, ali sve je to još uvek nedovoljno, naročito na prilazu nekim važnim institucijama.

“Ulice i trotoari u našem gradu nisu prilagođeni potrebama osoba sa invaliditetom i njihovim invalidskim kolicima. Takođe, osobe sa invaliditetom se suočavaju i sa određenim vidom diskriminacije, ne tako često ali se dešava. Na primer u zdravstvu se često dešava da naši korisnici nemaju privilegije da budu ranije prozvani”, ističe Stjepović.

Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, koju je Srbija ratifikovala 2009. godine, ukazuje na to šta države mogu I treba da urade, kako bi osobama sa invaliditetom obezbedile da imaju I uživaju ista prava kao I svi drugi. Obaveza svake države je da obezbedi jednak tretman za osobe sa invaliditetom, uslove da mogu da vode samostalan i zdrav život, da im pruža podršku u raznim oblastima i aspektima života, u skladu sa njihovim potrebama, odnosno da razvija socijalne usluge njima namenjene. Servisi podrške treba da budu što bliži neposrednom okruženju osobe sa invaliditetom, a da usluge vode i pružaju dobro obučeni profesionalci.

Evropska strategija za osobe sa invaliditetom 2010 – 2020 godine ima za cilj stvaranje uslova za osobe sa invaliditetom da u potpunosti uživaju svoja prava i imaju punu korist od učešća u društvu. Konvencija, takođe, navodi kakva je podrška potrebna u smislu finansiranja, istraživanja, informisanja, prikupljanja statističkih i drugih podataka. Usmerena je na uklanjanje prepreka u osam oblasti delovanja, a za svaku od ovih oblasti navedene su ključne aktivnosti usmerene na iskorenjivanje diskriminacije po osnovu invaliditeta i promovisanje pristojnih životnih uslova.

 

Ovaj tekst je deo projekta „Da se bolje razumemo “ koji je finansijski podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije na konkursu za sufinansiranje projekata medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja za 2018. godinu.  Sadržaj i stavovi izneti u ovom tekstu isključiva su odgovornost Boom93 i ne odražavaju mišljenja i stavove Miniastarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Nema komentara.

Ostavi komentar

Najčitanije