Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Da se razumemo

19. 12. 2017. Požarevac

Autor: S. Lisac Izvor: Boom93

Uloga porodice i značaj udruženja

Udruženja poboljšavaju kvalitet života osoba sa invaliditetom i omogućavaju potpunije ostvarenje njihovih prava.

Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom Srbije (NOOIS) osnovana je 22. juna 2007. To je „krovna“ organizacija koja predstavlja osobe sa invaliditetom i njihove pravne zastupnike uključenih u saveze organizacija osoba sa pojedinačnim vrstama invaliditeta, organizacije zakonskih zastupnika osoba sa invaliditetom i interesne organizacije koje okupljaju osobe sa različitim oblicima invaliditeta.

Osnovana je sa ciljem da predstavlja ujedinjeni pokret osoba sa invaliditetom Srbije, govori u ime većine osoba sa invaliditetom i njihovih pravnih zastupnika i predstavlja najvažniju političku snagu u zastupanju njihovih zajedničkih interesa i potreba. S tim u vezi, uloga Nacionalne organizacije nije da zameni pojedinačne organizacije osoba sa invaliditetom (Saveze i druge organizacije), već da se usredsredi na zajedničke akcije, inicijative i pitanja od opšteg interesa.

Prema rečima predsednika ove organizacije Milana Stošića,  u Srbiji ima preko 800 hiljada invalida, koji zaslužuju da imaju vise poštovanja.On je podsetio  da će nastaviti da rade na tome da država ima veći stepen razumevanja za osobe sa invaliditetom.

“Interes invalidskog pokreta da u svim životnim oblastima budemo ravnopravni sa drugom populacijom i u procesu obrazovanja, procesu rada, u kulturi, u sportu i u svim društvanim sferama”, kaže Stošić.

Slaviša Savić iz Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije je kao srednjoškolac ostao nepokretan od posledica saobraćajne nezgode koju je i izazvao. Automobili su ga, kako kaže, uvek zanimali, a sklonost ka papučici gasa takođe nije krio. Vozio je prebrzo tako je i izazvao saobraćajnu nezgodu posle koje je ostao sa trajnim posledicama. Sa 18 godina završio je u invalidskim kolicima.

Savić je nakon toga odlučio da se aktivno priključi savezu paraplegičara i kvadriplegičara Srbije kako bi učesvovao u misiji ovog saveza, a to je stvaranje jednakih mogućnosti za osobe sa invaliditetom i aktivno uključivanje osoba sa invaliditetom i njihovih organizacija u život zajednice.

Jedna od njegovih misija je i organizovanje tribina po školama širom Srbije, kako bi mladima na njegovom primeru  ukazao sa kakvim posledicama mogu susresti ukoliko ne poštuju pravila u saobraćaju, voze prebrzo ili u alkoholisanom stanju.

Slaviša Pešić  mladima na karakterističan način prenosi svoje iskustvo koje ga je skupo koštalo. Na taj način im ostavlja prostora da sami zaključe šta je pogrešno bez akcenta na to da “oni nešto moraju”.

Inače, savez paraplegičara i kvadriplegičara Srbije zastupa interese osoba sa povređenom kičmenom moždinom, podstiče osnivanje novih udruženja, razmenjuje informacije i iskustva i organizuje sportska takmičenja, rekrativnih, edukativnih i drugih okupljanja.

U Požarevcu postoji više udruženja i saveza osoba sa invaliditetom koja osim osoba sa invaliditetom okupljaju i roditelje, hranitelje i staratelje dece. Na taj način se osim konkretne  podrške u ostvarivanju prava osoba sa invaliditetom, podstiče veća socijalizacija ove kategorije stanovništva, ali i produbljuje zajedništvo među porodicama.

U cilju organizovanog rada na zadovoljavanju  njihovih specifičnih potreba i interesa, Međuopštinska organizacija slepih i slabovidih osoba se od svog osnivanja kontinuirano angažuje da se položaj slepih u različitim oblastima života i rada poboljša.

Predsednik saveza slepih i slbovidih u Požarevcu Božidar Bojković kaže da svakodnevno brinu o svojim članovima, a novim pomažu kako bi u što većoj meri umanjili posledice ovog teškog hendikepa. 

Bojković kaže da je najbitnija rana interevencija i uključivanje u društveni život, posebno za porodice i decu koja imaju problema sa vidom.

“Veritas” Udruženje za negovanje zdravih stilova života i Dom zdravlja u Požarevcu uspostavili su dobru saradnju.  Direktor Doma zdravlja, Dragan Rakić rekao je da  zajedno sa udruženjem  sprovode  projekat “„Savetodavno-terapijske aktivnosti za decu sa smetnjama u razvoju i članove njihovih porodica“, podržan od MInistarstva za rad, zapošljavanje boračka i socijalna pitanja.

Dom zdravlja  u nedostatku stručnog kadra za rad sa decom sa smetnjama u razvoju kojoj je potrebna dodatna defektološka podrška  i udruženje “Veritas” kome nedostaju prostorni kapaciteti pronašli  su rešenje.

Saradnja u radu sa sa decom kod koje postoji sumnja ili već imaju di jagnostikovane smetnje u razvoju je jedan od primera dobre prakse . Jasmina Turudić iz udruženja “Veritas” rekla je da je  ovo prvi put da se udruženju priključi neko iz ustanove iz sistema zdravstvene zaštite.

U toku realizacije projekta radi se skrining, u saradnji za razvojnim savetovalištem i pedijatrijskom službom. Roditelji odgovaraju na “upitnik” kako bi prepoznali problem koje dete ima i tako se prema potrebi pruža tretman kako bi se prevazišle smetnje i  teškoće ili razvili potencijali koji su prisutni kod dece. Ovaj projekat najviše znači roditeljima.

Da život majki dece sa Daunovim sindromom nije lak govori i priča mame Dragane. Ona već  11 godina brine o svom detetu, devojčici sa Daunovim sindromom. Nedovoljna razvijena svest, manjak tolerancije  i nerazumevanje dovela je do toga da Draganu sredina okarakteriše kao nezgodnog roditelja.

Kako bi joj  pružila svu podršku i pomoć Dragana se posvetila svom detetu u potpunosti, život shvatila vrlo ozbiljno i odgovorno, u nadi da se dobrota i požrtvovanost na kraju isplate. Ona to vidi u svakodnevnim situacijama sa svojom ćerkom. Marina pleše i svira.

“Pleše da bi mogla lepo da se kreće, motorika joj je jako usporena. Njena instruktorka plesa je za manje od godinu dana naučila Marinu da pleše, a nastavnici u muzičkoj školi su je za četiri godine naučili da svira harmoniku. Svi iz muzičke škole podržavaju Marinu, kad kažem svi mislim i na one koji nisu njeni nastavnici”, kaže Dragana Samardžić.

Dragana kaže da je ljubav najvažnija.To njenom detetu ne manjka. Napredak dece sa Daunovim sindromom zavisi od kvaliteta nege, obrazovanja i sredine u kojoj odrastaju. Dragana kaže da je devojčica u vrtiću bila jako dobro prihvaćena.

Stručnjaci savetuju roditeljima da decu sa Daunovim uključe u sve porodične aktivnosti i pomognu im da razviju svoje sposobnosti putem igre i posebnih obrazovnih programa. Takvi programi — s kojima treba početi ubrzo posle rođenja — obuhvataju rad s fizioterapeutom i logopedom, pružanje posebne pažnje, kao i emocionalne podrške detetu i porodici. Dragana kaže da im je veliku podršku i posvećenost u radu dao  logoped.

“Najvažnije osoba u Marininom životu je njen logoped. Ona je Marinu naučila da čita i piše, svemu je naučila.”

Ovo je samo jedan od primera kako funkcioniše jedna porodica u odgajanju  deteta s Daunovim sindromom. Potrebno je mnogo vremena, truda i posvećenosti, uz strpljenje i realna očekivanja.POtrebna je i podrška sredine i ljudi u okruženju.

Brojne organizacije i udruženja osnovani su kako bi dali podršku onima kojima je potrebna, naročito u vezi sa određenim bolestima, ali i pitanjima od zajedničkog interesa. To doprinosi ne samo razvoju društva, već i ličnom razvoju pojedinaca. Utiče se na socijalnu integraciju, smanjenje siromaštva i zaposlenje.

Građani sve više prepoznaju nevladine organizacije i udruženja kao efikasan mehanizam za artikulaciju i javno izražavanje mišljenja i interesa o bitnim pitanjima njihovog svakodnevnog života.Oni svojim delovanjem, predlozima i inicijativama pokazuju da su značajan potencijalan izvor znanja i veština, neophodnih za ostvarenje osnovnih ciljeva društvenog i ekonomskog razvoja.

Kako bi građani promenili svoju percepciju osoba s invaliditetom i način ophođenja s njima, moraju se promeniti i stavovi i percepcija samih osoba s invaliditetom.Treba poboljšati njihove socijalne veštine i kompetencije u svrhu lakše socijalne inkluzije i integracije, treba ih pripremiti i motivisati za aktivno učešće i ulogu jednakih građana u lokalnoj zajednici. Osobe sa invaliditetom se moraju osnažiti i izgraditi vlastite kapacitete kako bi postali jednaki članovi zajednice. To je posebno važno u manjim sredinama, gde su one potpuno demotivisane da budu aktivni članovi zajednice. Zato su često depresivni, letargični i sami sebe doživljavaju kao beskorisna bića i teret svojim porodicama i društvu u celini.

Potrebno je nastaviti sa osnaživanjem udruženja, organizacija i predstavnilkih grupa osoba sa invaliditetom u zastupanju njihovih interesa, jer oni poseduju kapacitete u višedecenijskom radu, prihvatanjem i finansijskom podrškom njihovih programa i projekata.

Nema komentara.

Ostavi komentar