Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Da se razumemo

21. 11. 2017. Požarevac

Autor: S.Lisac Izvor: Boom93

Inkluzija osoba i obrazovanje osoba sa invaliditetom

Po definiciji UNESCO-a, inkluzivno obrazovanje se odnosi na mogućnost škole da obezbedi kvalitetno obrazovanje svoj deci, bez obzira na njihove različitosti. Inkluzija se definiše kao proces prepoznavanja i odgovaranja na različite potrebe dece kroz povećavanje učešća u učenju, kulturnom životu i životu zajednice, kao i kroz smanjivanje isključivanja iz školovanja.

Škola treba da bude otvorena za sve učenike, uz posebno usmeravanje pažnje na decu sa smetnjama u razvoju i decu iz marginalizovanih grupa. Sva deca treba da budu deo školske zajednice bez obzira na njihove snage i slabosti u pojedinim oblastima. Prava svakog deteta moraju da budu uvažena i poštovana, a na državama je da obezbede jednake uslove za svu decu da se obrazuju.

Poslednjih godina u Srbiji pitanje kvalitetnog obrazovanja za svu decu pokreće brojne rasprave, istraživanja, promene zakona i reformu obrazovnog sistema u celini. Posebnu pažnju usmerićemo na obrazovanje dece sa teškoćama u razvoju.

Osnovno obrazovanje dece je univerzalno pravo za čiju je zaštitu i ostvarenje odgovorna država.Ključni problem je kako izgraditi obrazovni sistem koji će uvažavati individualne razlike učenika sa teškoćama u razvoju a istovremeno obezbediti što je moguće više njihovu inkluziju u skladu sa našim uslovima i mogućnostima.

Radiša Đorđević, član nacionalne mreže podrške inkliuzivnom obrazovanju je odmah nakon donošenja zakona učestvovao u vođenju edukacija osposobljavanja za inkluzivno obrazovanje.

“Kada poredimo našu zemlju sa drugoim zemljama u Evropi mi jesmo u tome kasnili. 2009. godine je donet zakon, a 2010 je bila priprema i edukacija. Ja sam bio voditelj ti seminara i edukacija za osposobljavanje ljudi za inkluzivno obrazovanje. I to je bila obaveza da svaka škola ima određene ljude koji će to proći.Ono što je specifično je što smo mi do tad imali specijalizovana odeljenja pri osnovnim školama gde je bilo potrebe da se za takvu decu organizuje edukacija i osposobljavanje u posebnim zajednicama.”

Pomoć i dodatnu podršku učenicima, u skladu sa njihovim potrebama treba da pruža pedagoški asistent koji sarađuje i sa nastavnicima. Pedagoških asistenata nema u školama, a nastavnici i u čitelji su prepušteni i ostavljeni da se sami snalaze.

Đorđević smatra da ni približno nije urađeno prema potrebi i bez ikakve pomoći prosvetnih radnika koji su rade u redovnoj nastavi. Seminare koje su nastavnici prošli za pružanje dodatne podrške deci u redovnoj nastavi su nedovoljni.Edukacija prosvetnih radnika za inkluziju nije nastavljena.“Specijalna odeljenja po školama su ukinuta, defektolozi prestali rade”, kaže Đorđević.

Šta je IOP odnosno individualni obrazovni plan?

(IOP) je osnovni instrument i dokument kojim se reguliše i obezbeđuje prilagođavanje škole i nastave obrazovnim potrebama dece i učenika koji (iz bilo kog razloga) nisu mogli da se uklope u postojeći vaspitno-obrazovni proces ili školski program. U užem smislu, IOP predstavlja pisani dokument ustanove, koji definiše i sadrži sve komponente koje su potrebne za kvalitetno obrazovanje deteta ili učenika. IOP u ustanovi donosi pedagoški kolegijum na predlog stručnog tima za inkluzivno obrazovanje, odnosno tima za pružanje dodatne podrške detetu/učeniku tim. Roditelj, odnosno staratelj učestvuje u izradi IOP-a i daje saglasnost za sprovođenje IOP-a. U prvoj godini upisa u ustanovu, IOP se donosi i vrednuje tromesečno, a u svim narednim godinama na kraju ili početku svakog polugodišta ili radne godine.

Pedagoški asistent

Pedagoški asistent pruža pomoć i dodatnu podršku deci, u skladu sa njihovim potrebama, sarađuje sa vaspitačima i stručnim saradnicima, roditeljima, odnosno starateljima, a zajedno sa direktorom sarađuje sa nadležnim ustanovama, organizacijam i udruženjima i jedinicom lokalne samouprave i obavlja druge poslove, u skladu sa Zakonom.

Suočavanje sa ovim problemima i intencija da se oni reše jedan je od puteva ka razvoju i demokratizaciji našeg društva. Aktuelnost ovog problema potvrđuje i činjenica da se u svim međunarodnim pravnim dokumentima, koje je i naša zemlja potpisala, promoviše ideja inkluzivnog obrazovanja. Iz tog razloga, stvaranje uslova za jednako i kvalitetno obrazovanje dece sa teškoćama u razvoju predstavlja obavezu našeg društva.

Reformom školstva, specijalne škole su postale integralni deo školskog sistema, tako što su se od specijalnih odeljenja pri redovnim školama formirale specijalne škole. Međutim u Požarevcu su ostala specijalna odeljenja u dve osnove škole “Dositej Obradović” i Sveti Sava” i sa tom decom u manjim grupama rade defektolozi. Slavica Ivković defektolog.oligofrenolog koja vodi specijalno odeljenje u OŠ Dositej Obradović” smatra da je od samog početka uvođenja inkluzivnog obrazovanja do danas malo toga urađeno, te da ne vidi nikakvu korist od ovakvog uvođenja inkluzije.

“Kada je donešen zakon 2009.godine glasilo je da svako dete ima pravo na obrazovanje. Međutim, vidim da se od toga odustalo i vidim da to više nije obrazovanje za sve, samo socijalna inkluzija, jer se verovatno negde shvatilo da ne mogu baš svi da se obrazuju, da nisusvi za obrazovni sistem.”, smatra Slavica Ivković, defektolog osnovne škole “Dositej Obradović” koaj radi sa decom sa posebnim potrebama u specijalnom odeljenju.

“Te 2009.godine nas defektologe niko nije hteo da sluša, jer smo mi od početka tvrdili da to baš ne može tako. Prvo što ništa nije urađeno po pitanju podrške toj deci koja su u redovnoj nastavi.Staviti samo dete u redovnu nastavu sa  ostalom decom je ok, ali to mora da bude sa nekom podrškom. Učitelj ne može pored 30 učenika, jednostavnone stigne da vidi to dete, jer u odeljenju redovne nastave vi imate dete sa posebnim potrebama, imate dete prosečne intelignecije i imate decu koja su natprosečno inteligentna. I to je neizvodljivo.”, dodaje Ivković.

Ivković tvrdi da ovakav način rada ne postoji nigde.“Ako postoji inkluzija u Evropi, onda je to potpuno drugačije urađeno.Ovako kao kod nas, nema nigde.”

“Moja ideja je da imamo neke zajedničke aktivnosti sa decom iz redovne nastave. VIše sam za tu vrstu inkluzije, da imamo likovne, muzičke radionice.Ja tako zamišljam inkluziju. Mislim da bi obostrano dobili svi.Ako ništa drugo da se uče toleranciji i uvažavanje drugih”.

Ivković smatra da su na dosadašnji način rada deca “gurnuta” u redovnu nastavu da im se napiše IOP i bez obzira što ima taj Individualni obrazovni plan, sa potpuno izmenjenim sadržajima, prilagođeno detetu, to nije dovoljno.

“To dete uglavnom nesamostalno radi, jer ne možete da mu date nešto da radi, i odmaknete se u redovnoj nastavi.Da bi ono nešto uradilo potrebna mu je podrška jedan na jedan, gde će neko da ga usmerava non stop da bude pored, da mu objašnjava, pomaže i fizički i u svakom drugom smislu. Za to je potreban pedagoški aisstent.”Ivković kaže da mnogi ne znaju razliku između  ličnogi pedagoškog asistenta.

“Sistem kao da ne želi da nas prepozna.Učitelji stalno traže savete, jer ne znau kako da se snađu. Oni nisu na svojim fakultetima naučili, jer nije dovoljan jedan predmet na fakultetu koji je opšteg tipa, to nije ni blizu dovoljnog na rad sa takvom decom. Oni ne znaju koji je to nivo potreban da počnu da rade sa decom.”, navodi Ivković.

U razvojnim savetovalištu pri Domu zdravlja nema defektologa, koji je nekad postojao. Nekada su bila dva logopeda i jedan defektolog. Sada ima samo jedan logoped, što je apsolutno nedovoljno, a sve je više dece sa problemima u govoru. Ivković kaže da ima dece koja tek sa pet šest godina počinju da razvijaju govor, te je mnogo posla za logopede. Pritom, jedan logoped ne može da postigne sve, a ako. zakaže detetu na dve nedelje to nije dovoljno.

Članica mreže za inkluzivno obrazovanje na teritoriji školske uprave, Nataša Nikolić Gajić slaže da nedostaju defektolozi, odnosno dodatna podrška deci u inkluzivnom obrazovanju. Napravljen je mali pomak angažovanjem ličnih pratilaca koji će olakšati kako roditeljima, tako i nastavnicima i učiteljima. “Aktivnosti ličnog pratioca deteta, planiraju se i realizuju u skladu sa individualnim potrebama deteta u oblasti kretanja i ostale tehničke podrške”, kaže Gajić.

“Lični pratilac mogu da budu svi oni koji imaju osnovnu i srednju školu, nije potrebna odgovarajuća stručna sprema neke određene škole, jer su lični pratioci tehnička podrška detetu,a ne obrazovna podrška.A kada je obrazovna podrška u pitanju to su pedagoški asistenti koje mi nažalost nemamo, au Srbiji retko ko da ima P. asistente, jer nije postavljen ni pravilnika. Inače ministarstvo porsvete treba da finansira i nisu napravili pravilnik. Sada je u izradi i nadamo se da će od sledeće godine krenuti i oni.

Lične pratioce finansira lokalna samouprava. Lični pratioci dobijaju odgovarajuću nadoknadu i po prvi put su u Požarevcu od septembra meseca, po projektu koji je lokalna samouprava raspisala.

Član gradskog veća grada Požarevca, Dejan Krstić kaže da se radi na tome da se projekat nastavi, te se nada da će u finansiranje ovog projekta biti uključeno i  Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja pokušati finansiranje iz budžeta Republike Srbije.

Uključivanje dece sa teškoćama u razvoju u redovne škole trebalo bi da bude predmet daljih istraživanja u našoj sredini, imajući u vidu aktuelnost ovog problema i promene u sistemu obrazovanja, od kojih su mnoge usmerene na stvaranje uslova za kvalitetno obrazovanje ove dece. Osim ispitivanja stavova prema deci sa teškoćama u razvoju  i njihovom uključivanju u redovne škole,  potrebno je usmeriti pažnju i na ispitivanje ostalih uslova u školama: nastavni proces, kompetencije i znanja nastavnika, postignuća dece sa teškoćama u razvoju i njihovih vršnjaka, socijalne interakcije dece sa teškoćama u razvoju i ostale dece, saradnja sa roditeljima, tehnički uslovi u školama, socijalna klima u školi i slično.

Nema komentara.

Ostavi komentar