Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Da se razumemo

05. 12. 2015.

Autor: U.Urošević Izvor: Boom 93

OSI u medijima

U svakodnevnom govoru susrećemo se s velikim brojem neadekvatnih izraza koji se odnose na osobe s invaliditetom. Većina tih izraza ima čak i uvredljivu konotaciju. Nažalost, te nezgrapne fraze, kao oblik diskriminacije, udomaćile su se i u medijskom prostoru, na što je ukazalo i jedno regionalno istraživanje provedeno 2006. godine

U medijima se o osobama s invaliditetom uglavnom govori indirektno kroz pitanja socijalne

pomoći, naknade za invaliditet ili inkluzivnog obrazovanja. Međutim, rijetko se polazi sa stanovišta

same osobe, niti se govori o pitanjima od direktne važnosti za njih. U medijima najčešće čujemo priče o osobama s invaliditetom viđene iz perspektive populacije osoba bez invaliditeta. Tako, naprimjer, nema izvještaja ili članka o nekom opštem životnom pitanju koje se odnosi na cjelokupnu populaciju viđenu očima osobe s invaliditetom ili djeteta s invaliditetom. Naprimjer, u dječijim emisijama, u kojima se u svakoj epizodi predstavlja jedno dijete koje govori o svojoj svakodnevnici, prijateljima, interesovanjima, nikada nećete vidjeti dijete s invaliditetom.

Prikazi invaliditeta u Srbiji (i u jugoistočnoj Evropi) obično su negativni. Preplavljeni su diskriminišućim stereotipima, prema onom što pokazuje nedavna Inicijativa za praćenje i posmatranje invalidnosti: „Izveštaji koji opisuju osobe s invaliditetom su puni emotivnog naboja prikazujući ih kao ranjive, nesposobne i samo sažaljenja vredne.“ S druge strane, kad se osobe s invaliditetom prikazuju u pozitivnijem svetlu, ton članka ili TV emisije je preterano sentimentalan i mehanički hvalospevan. Bilo da su predstavljeni kao žrtve ili heroji, ljudi s invaliditetom su time marginalizovani – njihov identitet se temelji isključivo na invaliditetu ili boleti. U stvarnosti se pak te osobe ponašaju kao jedinstvene ličnosti koje nastoje da vode normalan život uz, na primer, studiranje, zaposlenje i zasnivanje porodice.

 Kad je reč o predstavljanju invalidnosti u medijima i gledištu o ljudima s invaliditetom, plasirani stereotipi vrše posebno snažan uticaj jer su stvarni ljudi o kojima je tu reč u glavnom nevidljivi. Mediji stvaraju predstave, predstave stvaraju stavove a dokle god osobe s invaliditetom u većini slučajeva ne izlaze pred kamere, ne postoji ništa što bi moglo izmeniti ovaj negativno pristrasan stav.

Naučene fraze i teme. Pesimizam. To je ono što smeta Požarevljaninu Zlatku Salihoviću u izveštavanju medija o osobama s invaliditetom.

Ljudi s posebnim potrebama je čest izraz koji se upotrebljava u medijima i društvu. Što zlatko smatra neodgovarajućim jer osobe sa invaliditetom nemaju posebnih potreba osim zahteva za jednakim uslovima.

Postoje predsrasude prema osobama s invaliditetom. Takođe,  način na koji se predstavljaju zna da vređa, smatra Salihović.

Božidar Bojković iz Saveza slepih i slabovidih smatra da u lokalu postoji dobra saradnja udruženja i medija koji ustupaju prostor u svojim programima za izveštavanje o bitnim stvarima za ovu populaciju.Međutim, nije svuda tako.

Ledena Životić iz udruženja 8 dan nije zadovoljna odnosom medijima koji, kako kaže, ne obraćaju pažnju na svakodnevne probleme osoba s invaliditetom.

Zastupljenost osoba sa invaliditetom u medijima može imati veliki pozitivan uticaj, kao što pokazuju primeri iz drugih zemalja. Već petnaest godina holandska televizija emituje kviz Lingo, baziran na igri reči. Voditeljka kviza je Lusil Verner, žena čije je jedna noga kraća od druge. Zbog toga je jedna od njenih cipela preoblikovana da bi odgovarala nozi. Emisija je, kao i ona sama, omiljena među stotinama hiljada gledalaca koji je prate svakog radnog dana. Sada je osnovala "Fondaciju Lusil Verner" koja promoviše i podržava projekte koji imaju za cilj da poboljšaju sliku o ljudima s invaliditetom u javnosti. Izbori za Mis su deo mnogo šire informativne kampanje u osnovnim i srednjim školama. Debi van der Puten, dvadesettrogodišnjakinja iz Holandije je jedna od osam pobednica ovog izbora koje su konkurisale za britanski takmičenje u lepoti „Top model koji nedostaje". Na modnoj pisti je čak i voajerima nemoguće da se usredsrede pretežno na odsustvo njenu desnu ruke. Mis Van der Puten je takođe pozirala za Playboj i osvojila je drugo mesto u holandskom takmičenju lepote. Svoje učešće je obrazložila izjavljujući: „U manekenstvu nije sve isključivo u fizičkoj lepoti nego i u ličnosti i karakteru. I želim da pokažem da žena s invaliditetom može postići isto što i "normalna osoba". Privukla je veliku pažnju na međunarodnom nivou, što je kreiralo pozitivnu sliku o ljudima s invaliditetom.

Komičar Vinsent Beilo ima oštećenje vida, ali svi njegovi nastupi uživo su predstave koja pune salu. Pošto je u svoje viceve i skečeve uključivao temu ne-vidljivosti, ljudi su izjavili da je to promenilo njihov stav prema osobama s invaliditetom.

Međutim i u Srbiji postoje kvalitetne specijalizovane emisije o osobama sa invaliditetom koje se bore za termine u večitom okršaju sa piplmetrima i prizemnom zabavom.

U Srbiji postoji obaveza koliko bi osobe sa invaliditetom trebalo da budu zastupljene u programima nacionalnih servisa. Međutim, Milan dobričić, jedan od autora tv emisije „Mesto za nas# koja se upravo bavi problemima i perspektivama ove populacije,  kaže da se na to malo obraća pažnja.

Poslednjih godina mnogo se radillo na načinu prezentovanja osoba sa invaliditetom u medijima. Jedno od najvećih izazova svakako je jednaka prezentacija, ali i animiranje osoba sa invaliditetom da više govore o svojim problemima i uzmu aktivnije učešće u društvenim tokovima.

Nema komentara.

Ostavi komentar