Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Puls grada

06. 10. 2017.

Autor: K. Tričković Izvor: "Puls grada"

"Ako mogu da biram, biram da komuniciram" - da se bolje razumemo

U okviru Dečije nedelje u požarevačkoj biblioteci „Ilija M. Petrović“ organizovane su radionice „Ako mogu da biram, biram da komuniciram“, za osnovce starijih razreda. „Svi u društvu imamo problem ako komunikacija nije dobra“, kaže bibliotekar Slavica Vučinić, autor i realizator radionice.

Deca ovog uzrasta već samim odrastanjem i ulaskom u pubertet, imaju problem i sa samim sobom i sa okolinom, roditeljima, nastavnicima, među vršnjacima i takva radionica je potrebna da bi deca naučila da pravilno kanališu svoja osećanja i da komuniciraju na način koji je dostojanstven i koji treba da ih dovede  do rešenja i do jednog mirnog i lepog života“, kaže Slavica. „Reakcija dece na radionicu je fenomenalna. Mali (5. razred) pokušavaju da vas „miniraju“ i vrlo je teško organizovati aktivnost tako da im čovek zadrži pažnju i da oni shvate zašto su uopšte došli tu. Ali su oni i aktivniji, samim tim što su još uvek mali, još uvek se igraju i ništa ne shvataju ozbiljno, a sa druge strane su i mnogo slobodniji da odgovaraju izazovima radionice. Tako da su radionice bile prilično različite, ali su imale isti cilj - da naučimo decu dobroj komunikaciji.

Osnovni principi komunikacije: da ne možemo da komuciramo ako smo u buci, da sagovornika treba gledati oči u oči, kako lako zapamtiti nečije ime prilikom upoznavanja, kako da saslušamo i da budemo saslušani, kako rešiti nerešive situacije, deci su prezentovani kroz primere, savladali su ih kroz igru i glumu, prepoznali su se u mnogim situacijama  i zadovoljni izašla sa radionice.

„Bilo je jako interesantnih njihovih reakcija. Najpre je trebalo pokazati im da ne možemo da komuniciramo ako smo u buci, da je doživljaj buke lična asocijacija, pa smo uspeli da buku jednim simbolom predstavimo na tabli. Zatim da je za dobru komunikaciju neophodno da gledamo sagovornika oči u oči. Oni su u tim godinama kada ih je sramota da se gledaju oči u oči. A onda im treba objasniti da je potrebno da se gledaju dva minuta, da se upoznaju i da se rukuju. Svi su skoro odgovorili da prilikom upoznavanja ne zapamte ime druge osobe ali su onda shvatili da nisu u tome usamljeni, da se to svima dešava jer prilikom upoznavanja obraćamo pažnju na lik sagovornika, govor tela isl, anajmanje na njegovo ime. Onda smo vežbali kako sagovornika treba gledati u oči dva minuta saslušati ga kako se on zove, ponoviti u sebi njegovo ime i reći „Drago mi je što smo se upoznali“ i reći njegovo ime.  Bilo je i suza, u situacijama kada neko ko smatra da je nabolji u svemu, tokom vežbe nije primenio taj princip i nije uspeo da zapamti ime sagovornika, i sad ti treba da umiriš to dete i nastaviš radionicu. Ali sve je bilo super.“

Objašnjavajući važnost dobrog slušanja sagovornika, Slavica je u priču uvela Branka Kockicu. „Branko kaže da je pre 30 godina kada na snimanju emisije kaže „Žedan smo“ 30 dece hrlilo da mu donese čašu vode. Danas u takvim situacijama oni ne reaguju ni kada ponovi još dva puta da je žedan. On je došao do zaključka da nisu današnja deca lošije vaspitana nego da prosto ova generacija sluša očima. Onu su toliko okrenuti vizuelnom kroz intrenet, telefone, tablete, televizore, da jednostavno ako ne fiksiraju očima sagovornika oni apsolutno ne čuju šta im se govori. Naravno, kroz primere, igru i glumu oni shvate da je to stvarno istina, da npr. često kad ih roditelj pozove i obrati im se a oni rcimo igraju igrice apsolutno ne čuju šta im je roditelj rekao i onda im kažem da objasne roditeljima da nisu oni krivi nego činjenica da su deca 21. veka. Tako im objasnim kako da prate i roditelje ali i nastavnike u školi dok govore. Da ih gledaju u oči kako bi ih stvarno čuli. Njima je drago da to shvate. Prosto vidite po njihovom izrazu lica da su se prepoznali u toj priči, a na taj način održim dobru komunikaciju jer kada im sve to objasnim tražim i da oni mene gledaju i tako nam radionica bude uspešna.

Zašto je važno da dobro slušaju sagovornika najbolje shvate iz anegdota i primera. Tako i sami prepoznaju situacije u kojima svi pričaju u isti glas i niko nikoga nečuje a to nikuda ne vodi.

„Jedna od najčudnjih stvari im je kada kažem da treba da komuniciraju sa sagovornikom na način kako to sagovornik želi. Naravno da se protiv toga odmah pobune jer zašto bi to radili, zašto ne bi bilo po njihovom. Onda im napravim poređenje: Imate bebu i predsednika. Da li ćete s njima komunicirati na isti način. Ili sa vršnjakom i nastavnikom. Naravno da kroz primere i smeh sve to lakše uvidjaju i shvataju.

Jako im je interesantno kada izabremeo neku situaciju iz žiota, podelimo uloge ko će da bude dete a ko roditelj i glumimo. Onda jasno vidite kako se deca identifikuju sa roditeljima. Takođe i kako ne  mogu da dodju do rešenja jer je roditelj nezadovoljan što je dete dobilo lošu ocenu jer je umesto učenja odabralo da se zabavlja igricom, a dete apolutno odbija mamin predlog da uči. U takvim pat situacijama uvodimo medijatora, a to može da bude tata, pa uvodimo još jedan lik u „predstavu“. Na ovakvim primerima oni vrlo lepo shvate kako da izađu iz ovakve situacije.

Na radionicama im obavezno objasnim jedno vrlo važno pravilo koje sam usvojila još tokom studiranja, a pravilo ima formulu „plus minus plus“: najvažnije je uočiti problem, jasno ga izraziti sagovorniku, i to na način da ne povrediš sagovornika. Na primer, ja ću Vam reći: „Vi ste stvarno divni, ali nešto na Boomu mi se ne sviđa kad objavite , ali ja volim stvarno Boom 93 i volim da vas slušam“. Tako im objasnim kako ćete reći nekome nešto što vam smeta ali na način da ne povredite svog sagovornika. Onda su oni krenuli da vežbaju kako bi ukazali na neke stvari koje im smetaju i njima se to mnogo dopalo. Na kraju sam ih zamolila da kada odu u školu i kod kuće kažu svojim roditeljima koja je to folrmula kojom treba svi da se rukovode da bi komunikacija bila dobra i da bi taj međugeneracijski spoj lepo tekao da nemamo niakakvih problema“, kaže Slavica.

„Zadovoljstvo dece je bilo jako veliko i ja sam posebno srećna zbog toga“, napominje ona u najavljuje još ovakvih radionica.

uto

10.10.

2017.

Milena K. [neregistrovani] u 22:01

Još jedno bravo za biblioteku!

Uvek divna i kreativna Slavica. Bravo.

Odgovori

Ostavi komentar